Priča: Kako je Zvezda ''ubila'' novog Džaju?!

“Nikad nisam saznao zašto nisam dobio pravu šansu”, priseća se Slobodan Goračinov, nekada makedonski vunderkind kojem su predviđali status pete zvezdine zvezde samo da bi se izgubio na Topčiderskom brdu.

Fudbal 21.04.2015 | 18:20

U anale makedonskog fudbala, Slobodan Goračinov je upisan po dva osnova. Za prvi tim Vardara, na insistiranje legendarnog Stjepana Bobeka, zaigrao je u 15.godini života, a na klupu FK Balkan, kao šef stručnog štaba, seo je kao 32-godišnjak! Utrkivali su se novinari od Triglava do Đevđelije, ko će da ispiše lepši hvalospev o čudovišno talentovanom klincu, da bi ga posle prelaska u Crvenu zvezdu, jednoglasno proglasili za dostojnog naslednika Dragana Džajića.

Koliko je bučno došao te 1980. godine, toliko je tiho već 1983. Boban Goračinov napustio "Marakanu" i vratio se u matični Vardar, posle čega je svojim potezima oduševljavao navijače austrijskog GAK-a. Povreda kolena veoma rano ga je udaljila sa terena i preusmerila u trenerske vode. Na početku razgovora, Goračinov se prisetio dana, kada zajedno sa upravom Vardara nije poslušao savet trenera Stjepana Bobeka, da odloži prelazak u Crvenu zvezdu...
"Na moju veliku žalost, vreme je pokazalo da je Štef tada bio u pravu, pošto na Marakani nisam prikazao ni delić od ogromne količine talenta koji sam posedovao. Doduše, sve do 18. godine i potpisivanja profesionalnog ugovora išao sam uzlaznom linijom, igrajući za omladinski tim i reprezentaciju, međutim, posle toga me nigde nije bilo", priseća se Slobodan Goračinov.

Na klupi crveno-belih prvo je sedeo Branko Stanković, potom Gojko Zec, a onda se posla prihvatio “trijumvirat” u sastavu Šekularac-Đorić-Ostojić. U nijednoj od pomenutih trenerskih era, Goračinov nije igrao iole važniju ulogu. Ni dan-danas mu nije jasno zbog čega...
"Bata Đora je praktično bio moj drugi otac, ali je odjednom počeo da mi pronalazi mane i tada sam definitivno izgubio svaku nadu i shvatio da tu nema mesta za mene. Džajić je više puta razgovarao sa mnom i sa mojim ocem koji je dolazio da ga pita šta se to u međuvremenu promenilo, kad ja igram dobro, a nema me u timu! Ponudili su mi da odem negde na pozajmicu i ja sam onako razočaran, to odbio. Eh, ko zna, možda bi kasnije stvari došle na svoje mesto da sam prihvatio tu opciju".

Uz gorki osmeh, Boban Goračinov se priseća kako su novinari prvo potrošili tone papira, pišući o njegovom velikom majstorstvu, prognozirali mu status pete Zvezdine zvezde, da bi mu preko noći okrenuli leđa kad mu je podrška bila najpotrebnija.
"Počeli su da se pojavljuju tekstovi u kojima je pisalo kako svaku noć izlazim i bančim i da je to razlog što sam u drugom planu. Po prirodi sam stidljiv i bilo je onih koji su moju povučenost protumačili kao prepotentnost, što nije imalo veze sa istinom. Bilo kako bilo, nikad mi u Zvezdi nisu dali, ne pravu, nego nikakvu šansu za dokazivanje! Žao mi je i što nikada nisam dobio adekvatan odgovor na pitanje zašto je to tako bilo".

Spakovao je pinkle i vratio se u redove Vardara, ali mu je trebalo prilično vremena da se vrati u život i zaigra kako zna. Čim je postao onaj stari, počele su da stižu inostrane ponude, među kojima je najkonkretnija bila ona od strane austrijskog GAK-a. Odigrao je sezonu u velikom stilu i kad se tome najmanje nadao, doživeo neugodnu povredu kolena.
"Zapravo, ta povreda nije bila toliko teška, koliko sam je ja iskomplikovao u želji da se što pre vratim na teren. Nastavio sam da igram, međutim, koleno mi više nikad nije bilo kao pre. Jedno vreme to sebi nisam hteo da priznam, da bih se na kraju pomirio sa sudbinom i okončao karijeru".

I pre nego što je okačio kopačke o klin, znao je da će se baviti trenerskim poslom. Bio je šef struke makedonskog Balkana, sedeo je još na klupi ekipe Đorče Petrov i Vardara, posle čega je bio izvođač trenerskih radova u brojnim beogradskim klubovima.
"Fudbal se u međuvremenu dosta promenio i to kao da niko ovde u Srbiji i Makedoniji, ne vidi! Nekad se sve baziralo na vrhunskim potezima pojedinca, a danas je fokus na kolektivu koji pravi sistem da se istakne neki pojedinac. Iako sam radio u nižerazrednim klubovima, pokušavao sam da primenim savremene taktičke metode, jer jednostavno moramo da idemo u korak sa svetom. Smatram da sam talentovan i za trenerski posao, samo mi se čini kako mi se i ovde ponavlja priča iz igračkih dana".

Priče o finansijskoj krizi klubova, nedostatku inspiracije fudbalera zbog sablasno praznih tribina, sudijskim krađama, politici, kod Slobodana Goračinova, ne piju vodu. Kao ni priče o sve manjem broju virtouza koji se rađaju na srpskom-makedonskom tlu.
"Genetski smo nadareni za fudbal, to su decenije i decenije unazad pokazale i nemoguće je da se taj gen iz čista mira prekine. Prekinulo se nešto drugo, a to je veza sa spoljnjim fudbalskim svetom! U Evropi se igra jednostavno, sa vrlo malo kontakta, sa perfektnim rasporedom igrača od prvog do poslednjeg sekunda meča i zato oni igraju brzo, a ne zato što imaju toliko brze igrače. Za to vreme kod nas se sve svodi na improvizaciju u kojoj igrači ‘dobro formacijski stoje’ samo kad sudija označi početak prvog ili drugog poluvremena!"

Prema mišljenju našeg sagovornika, koliko je haotičan ambijent u srpskom fudbalu, najbolje ilustruju iskustva renomiranih evropskih stručnjaka koji u našim klubovima i reprezentaciji, prolaze ko bosi po trnju.
“Pokušali su ovde Zeman, Klemente, Bajević i Advokat i svi oni su radili u brojnim evropskim klubovima i reprezentacijama sa velikim uspehom, a odavde su ispraćeni kao neznalice. Pre bi se reklo da nešto nije u redu sa nama i našim viđenjem fudbala. Naši igrači jednostavno još nisu u stanju da prihvate tu novu, modernu filozofiju fudbalske igre i tako će biti sve dok se ne pojave oni koji će tome da ih nauče. Za to vreme, treneri naših najvećih klubova se žale na neke sporedne faktore, previđajući da za pravljenje igre poseduju dva najvažnija elementa: teren i lopta!"