Прича: Успон, пад и ново рађање Портсмута!

После година и година мис-менаџмента и тоталних лоповчина, Портсмут су преузели навијачи. Њих око 2.500 уплатило је свако по минимум 1.000 фунти, постали су власници свог вољеног клуба, завели строге мере штедње, али и тражили да у сваком тренутку, црно на бело, могу да виде где је отишао сваки пени.

Фудбал 10.04.2015 | 23:45

Ево првих асоцијација на Портсмут: онај навијач што би га камере редовно снимале у првом реду копа на Фратон парку, али и на гостовањима, с идиотском периком на глави и тетоважама које су покривале читаво његово тело; двојица „наших“, Милан Мандарић и Дејан Стефановић, од којих се само један и даље осећа Србином; још један баш баш наш, Роберт Просинечки, најбољи играч који је икада обукао плави дрес са полумесецом на грбу; Стив Стоун, потцењено крило које је, када га нису мориле повреде, био неутажива жеља једног Алекса Фергусона, али повреде су Стива, авај, мориле стално...

... Има тога још: Хари Реднап који их издаје и одлази у мрски Саутемптон само да би се убрзо вратио, као човек који превари супругу због какве младолике кокете, а онда схвати да је љубав његовог живота ипак дама са рукама у тесту; она песма „Плаy уууууууп Помпеy“ која би се чула читаво једно полувреме, без престанка; и напослетку стадион на којем мирише море, стадион чија цела једна трибина није покривена, и то баш трибина за гостујуће навијаче, као последња псина јужњака сервирана онима који су се усудили да потегну толики пут.

Већ и сам овај набацани ток мисли открива да постоји много више у том члану енглеске Лиге 2 од вашег обичног викомба, акрингтона или неких других хартлпула - чим су асоцијације тако богате и толико разноврсне, то говори да Портсмут није нимало обичан клуб.

Не, он је притајени мали великан енглеског фудбала, тог древног стогодишњака у чијим причама има места и за чудесне сторије о узлету и паду, новом узлету и још жешћем паду. И за романтичне, гусларске поеме о трофејима који спајају генерације: ваш деда је био тек дете када је Портсмут последњи пут узео неки важан пехар, а ево, то се десило и вама, и томе слично...

Портсмут је и показна вежба о томе како не треба водити један клуб, еклатантни пример шта се дешава када вас финансијске и друге малверзације убаце у вртлог из којег се ни Поов Гордон Пим не би извукао, и велика лекција свима онима који би мало да се играју фудбалског менаџера и/или директора...

Пре свега шест година, Портсмут је био актуелни освајач ФА купа - Нванкво Кану, сећате га се, завукао је гол и предао најстарији трофеј у игри право у руке Сола Кемпбела, и лице Харија Реднапа постало је за нијансу црвеније - и на Фратон Парку наредне јесени играо је АЦ Милан.

Кроз тим су дефиловали и енглески и други репрезентативци (Глен Џонсон, Џермејн Дефо, Питер Крауч, Ласана Дијара, Папа Буба Диоп), био је то састав за који се није постављало питање да ли ће опстати у Премијер лиги, већ колико може да догура, а са нулте надморске висине, из јединог енглеског заиста острвског града, ретко је који гостујући тим носио три бода.

Ах, била је то кула од карата која ће се рушити као по сценарију неке фудбалске сапунице - мешавина оне заборављене серије са Студија Б „Дреам Теам“ и „Покераша“, рецимо, са Сашом Гајдамаком у роли Џона Малковича.

Много је, заиста, актера који би се дали оптужити за то што је Портсмут од домаћина Милану постао тим који је озбиљно флертовао са испадањем из читаве Лиге, односно шут-картом за Конференцију, пети ранг такмичења. Први је Мандарић, који се по обичају заситио своје играчке и предао је у руке Александру Гајдамаку - овај ће обасути Харија Реднапа, још једног чије руке нису биле чисте на самом југу Енглеске, толиким новцем да ће Помпејци у једном тренутку порезницима њеног краљевског височанства дуговати више од 150 милиона фунти.

Реднап је после успеха у ФА купу запалио на зеленије њиве северног Лондона, у Тотенхем, клуб је прешао у руке мутног арапског бизнисмена који је обећавао фудбалску верзију „Београда на води“, онда је дошао неки тип из Хонг Конга, па још један Рус, и чак ни оних двадесет хиљада душа који су редовно умели да испуне Фратон Парк није више могло да се снађе ко ту кога, да простите, поседује.

Три банкротства, на десетине одузетих бодова, и поносни Портсмут стигао је на дно...

Но како се иза сваког облака, како то Енглези воле да кажу, назире сребрни траг наде, тако и ова прича има поучан, позитиван наставак, из којег би се и у Србији, верујемо, дало штошта научити.

После година и година мис-менаџмента и тоталних лоповчина, Портсмут су преузели навијачи. Њих око 2.500 уплатило је свако по минимум 1.000 фунти, постали су власници свог вољеног клуба, завели строге мере штедње, али и тражили да у сваком тренутку, црно на бело, могу да виде где је отишао сваки пени.

Било је то пре равно два пролећа, априла 2013, и сада се напокон разазнају први знаци опоравка: клуб је у уторак саопштио да по први пут у много фискалних година линија није црвена, и да је у протеклих 12 месеци остварен профит од 118.000 фунти. Највећи део прихода - 3,4 милиона од укупно 6,6 милиона фунти - долази од продатих улазница, што говори да ни обични навијачи, а не само „газде“, нису окренули леђа свом вољеном тиму.

И сада је само питање времена када ће се на највећој лигашкој позорници поново зачути оно „Плаy уп Помпеy“, и када ће поново доћи неки нови Просинечки.

А онда ће све године жалости и патње изгледати далеко и романтично, и сви лукићи и терзићи, пардон гајдамаци и ал фахими, само као бабароге из неког ружног сна.