Priča: Uspon, pad i novo rađanje Portsmuta!

Posle godina i godina mis-menadžmenta i totalnih lopovčina, Portsmut su preuzeli navijači. Njih oko 2.500 uplatilo je svako po minimum 1.000 funti, postali su vlasnici svog voljenog kluba, zaveli stroge mere štednje, ali i tražili da u svakom trenutku, crno na belo, mogu da vide gde je otišao svaki peni.

Fudbal 10.04.2015 | 23:45

Evo prvih asocijacija na Portsmut: onaj navijač što bi ga kamere redovno snimale u prvom redu kopa na Fraton parku, ali i na gostovanjima, s idiotskom perikom na glavi i tetovažama koje su pokrivale čitavo njegovo telo; dvojica „naših“, Milan Mandarić i Dejan Stefanović, od kojih se samo jedan i dalje oseća Srbinom; još jedan baš baš naš, Robert Prosinečki, najbolji igrač koji je ikada obukao plavi dres sa polumesecom na grbu; Stiv Stoun, potcenjeno krilo koje je, kada ga nisu morile povrede, bio neutaživa želja jednog Aleksa Fergusona, ali povrede su Stiva, avaj, morile stalno...

... Ima toga još: Hari Rednap koji ih izdaje i odlazi u mrski Sautempton samo da bi se ubrzo vratio, kao čovek koji prevari suprugu zbog kakve mladolike kokete, a onda shvati da je ljubav njegovog života ipak dama sa rukama u testu; ona pesma „Play uuuuuuup Pompey“ koja bi se čula čitavo jedno poluvreme, bez prestanka; i naposletku stadion na kojem miriše more, stadion čija cela jedna tribina nije pokrivena, i to baš tribina za gostujuće navijače, kao poslednja psina južnjaka servirana onima koji su se usudili da potegnu toliki put.

Već i sam ovaj nabacani tok misli otkriva da postoji mnogo više u tom članu engleske Lige 2 od vašeg običnog vikomba, akringtona ili nekih drugih hartlpula - čim su asocijacije tako bogate i toliko raznovrsne, to govori da Portsmut nije nimalo običan klub.

Ne, on je pritajeni mali velikan engleskog fudbala, tog drevnog stogodišnjaka u čijim pričama ima mesta i za čudesne storije o uzletu i padu, novom uzletu i još žešćem padu. I za romantične, guslarske poeme o trofejima koji spajaju generacije: vaš deda je bio tek dete kada je Portsmut poslednji put uzeo neki važan pehar, a evo, to se desilo i vama, i tome slično...

Portsmut je i pokazna vežba o tome kako ne treba voditi jedan klub, eklatantni primer šta se dešava kada vas finansijske i druge malverzacije ubace u vrtlog iz kojeg se ni Poov Gordon Pim ne bi izvukao, i velika lekcija svima onima koji bi malo da se igraju fudbalskog menadžera i/ili direktora...

Pre svega šest godina, Portsmut je bio aktuelni osvajač FA kupa - Nvankvo Kanu, sećate ga se, zavukao je gol i predao najstariji trofej u igri pravo u ruke Sola Kempbela, i lice Harija Rednapa postalo je za nijansu crvenije - i na Fraton Parku naredne jeseni igrao je AC Milan.

Kroz tim su defilovali i engleski i drugi reprezentativci (Glen Džonson, Džermejn Defo, Piter Krauč, Lasana Dijara, Papa Buba Diop), bio je to sastav za koji se nije postavljalo pitanje da li će opstati u Premijer ligi, već koliko može da dogura, a sa nulte nadmorske visine, iz jedinog engleskog zaista ostrvskog grada, retko je koji gostujući tim nosio tri boda.

Ah, bila je to kula od karata koja će se rušiti kao po scenariju neke fudbalske sapunice - mešavina one zaboravljene serije sa Studija B „Dream Team“ i „Pokeraša“, recimo, sa Sašom Gajdamakom u roli Džona Malkoviča.

Mnogo je, zaista, aktera koji bi se dali optužiti za to što je Portsmut od domaćina Milanu postao tim koji je ozbiljno flertovao sa ispadanjem iz čitave Lige, odnosno šut-kartom za Konferenciju, peti rang takmičenja. Prvi je Mandarić, koji se po običaju zasitio svoje igračke i predao je u ruke Aleksandru Gajdamaku - ovaj će obasuti Harija Rednapa, još jednog čije ruke nisu bile čiste na samom jugu Engleske, tolikim novcem da će Pompejci u jednom trenutku poreznicima njenog kraljevskog visočanstva dugovati više od 150 miliona funti.

Rednap je posle uspeha u FA kupu zapalio na zelenije njive severnog Londona, u Totenhem, klub je prešao u ruke mutnog arapskog biznismena koji je obećavao fudbalsku verziju „Beograda na vodi“, onda je došao neki tip iz Hong Konga, pa još jedan Rus, i čak ni onih dvadeset hiljada duša koji su redovno umeli da ispune Fraton Park nije više moglo da se snađe ko tu koga, da prostite, poseduje.

Tri bankrotstva, na desetine oduzetih bodova, i ponosni Portsmut stigao je na dno...

No kako se iza svakog oblaka, kako to Englezi vole da kažu, nazire srebrni trag nade, tako i ova priča ima poučan, pozitivan nastavak, iz kojeg bi se i u Srbiji, verujemo, dalo štošta naučiti.

Posle godina i godina mis-menadžmenta i totalnih lopovčina, Portsmut su preuzeli navijači. Njih oko 2.500 uplatilo je svako po minimum 1.000 funti, postali su vlasnici svog voljenog kluba, zaveli stroge mere štednje, ali i tražili da u svakom trenutku, crno na belo, mogu da vide gde je otišao svaki peni.

Bilo je to pre ravno dva proleća, aprila 2013, i sada se napokon razaznaju prvi znaci oporavka: klub je u utorak saopštio da po prvi put u mnogo fiskalnih godina linija nije crvena, i da je u proteklih 12 meseci ostvaren profit od 118.000 funti. Najveći deo prihoda - 3,4 miliona od ukupno 6,6 miliona funti - dolazi od prodatih ulaznica, što govori da ni obični navijači, a ne samo „gazde“, nisu okrenuli leđa svom voljenom timu.

I sada je samo pitanje vremena kada će se na najvećoj ligaškoj pozornici ponovo začuti ono „Play up Pompey“, i kada će ponovo doći neki novi Prosinečki.

A onda će sve godine žalosti i patnje izgledati daleko i romantično, i svi lukići i terzići, pardon gajdamaci i al fahimi, samo kao babaroge iz nekog ružnog sna.