Сале је НЕОПХОДАН Партизану! Али, да ли је и обрнуто...?!

Нема разлога да јури рекорде, пошто је његова појава већа од сваког броја који ће се до краја каријере појавити у статистичким колонама, није му потребно ни да се отисне у тренере, јер ће га потрошити као крпу, а понајмање да буде руководилац, јер ће доживети судбину Томића, Крстајића, Нађа и Ћирића...

Фудбал 07.04.2015 | 23:40

Замерила се нова управа Партизана навијачима одлуком да прода Петра Шкулетића и пусти Данка Лазовића, није баш омиљена међу Гробарима ни одлука да се у сред сезоне смени Марко Николић, не свиђа се многима ни што су челници подигли кредит како би санирали део финансијских невоља, али једним потезом челници црно-белих могли би да „купе“ навијаче за дужи временски период. Под условом да већ сад, док траје првенство, понуде нови уговор Саши Илићу (37) стекли би поене једнаке онима које легендарни капитен доноси црно-белима често само појавом, а у суботу вече и конкретним учинком.

Не само због гола и асистенције у победи над крагујевачким Радничким, највећи мајстор фудбала којег је Хумска 1 имала у последње две деценије, демонстрирао је још једном колико је драгоцен за Парни ваљак, ућуткао дежурне критичаре, а председнику Зорану Поповићу и његовим сарадницима индиректно поручио како је спреман да игра још најмање годину дана. Ако би се само из тог угла посматрало не би смело да буде дилеме, а понајмање пренемагања челника, као у претходне две године, кад су под плаштом смањења трошкова „крајцовали“ плату Саши Илићу, а он пристајао да игра за „рођени“ клуб под драстично неповољњим условима од оних које заслужује. Била је то потврда да је велики играч и - још битније - велики човек - пошто ниједном није галамио. А могао је...

Кључно питање, међутим, није хоће ли најсмисленији фудбалер Партизана и ове сезоне добити понуду да продужи уговор. Добиће, вероватно, јер челници не би смели да се коцкају. Главно је, ипак, да ли ће Саша Илић прихватити да се још годину дана мрцвари по теренима јадне нам Суперлиге, беспомоћно гледа очајничке гестове ривала који немају ни за хлеб, присуствује незнању или намери судија да га на правди Бога закидају за фаул или офсајд, ризикује да опет буде предводник штрајкачког одбора и гласноговорник екипе ако плате касне. А поврх свега, живцира се на свакој другој утакмици ако саиграчи не могу да утуве у главу како је фудбал толико једноставна игра да је само потребно, попут Илића, одиграти из прве и(ли) гурнути лопту у простор.

Понајмање му је потребно да под старе дане, кад малтене може да предаје фудбал онима који су му били или ће тек бити тренери, добија инструкције да седи на клупи. Ако је Владимир Вермезовић говорио како „Партизан није исти тим са или без Саше“, а Аврам Грант пре њега како „никад у каријери није тренирао паметнијег играч од Салета“, онда делује потпуно апсурдно како је Марко Николић дозволио да му велики капитен за време његовог мандата тек девет утакмица проведе на терену од првог до последњег минута и у таквим околностима ко зна кад Зорану Милинковићу може да падне на памет да „зарад интереса тима“ остави најбољег на клупи.

Љубитељи статистике ће мотив да Саша Илић продужи каријеру тражити у конкретним подацима: да се примакне клупском рекорду Момчила Вукотића по броју утакмица за Партизан (има их 716, а Моца 791) или покушају да се пробије на седмо место вечне листе стрелаца овдашњих шампионата (тренутно шест голова иза Зорана Прљинчевића), али...

Нема разлога да јури рекорде, пошто је његова појава већа од сваког броја који ће се до краја каријере појавити у статистичким колонама, није му потребно ни да се, кад год то било, отисне у тренере, јер ће га потрошити као крпу, ако му некад понуде да буде руководилац требало би да одбије, јер ће у супротном доживети судбину својих колега Ивана Томића, Младена Крстајића, Алберта Нађа и Драгана Ћирића.

Зато, њему би било најбоље да 30. маја саопшти челницима и навијачима Партизана:
„Људи, хвала вам на свему, али доста је било.“
У савршеном сценарију, а он није далеко од стварности, на опроштају би подигао дуплу круну, закорачио у фудбалску пензију, а средином јула, кад почне нова сезона, а он се пресели у источну ложу, са свих страна стадиона добије најискренију награду једном фудбалеру - аплауз.