Требињка игра ''шеријатску кошарку''!

Кошаркашица из Требиња Александра Бегенишић (највиша на фотографији) наступала је за бројне клубове у каријери, али је најјачи утисак на њу оставио ирански Шахдори Бандар Абас, где је морала да игра по строгим шеријатским законима.

Кошарка 04.04.2015 | 09:00

Херцеговка игра на позицији центра, висока је 194 центиметра и још као дете у матичном Леотару и ЖКК Требињу је заволела игру под обручима. Пут ју је после града на Требишњици водио од бањалучког Младог Крајишника, турске Балчове, грчког Ариса из Солуна до шведске Јарфале...

По истеку уговора са Швеђанима, вратила се кући и тражила нову средину где би могла додатно да напредује у каријери. Уследио је позив за повратак у Скандинавију, али и један други, за наше прилике, необичан позив за прелазак у иранску Суперлигу, финансијски неупоредиво издашнији за женску кошарку.

"Тада нисам много знала о тој древној земљи осим уобичајених ствари које се уче о нашим школама. Све је било спремно да се вратим у Шведску где сам већ играла, све ми је било познато, али у међувремену ме позвао менаџер са одличном понудом из Шахдори Бандар Абаса. Нисам пуно размишљала и одлучила сам да преселим у Иран", рекла је Бегенишићева на почетку разговора за МОНДО.

Осим финансијског момента, који је по њеним речима, дупло виши него у свим државама где је досад градила каријеру, једна од ставки због којих је у октобру прошле године преселила у Иран је и упознавање нове културе и обичаја.

"Била сам знатижељна да видим и искусим живот тамо. Желела сам да видим на ком је нивоу тамошња кошарка и наравно да упознам њихов начин живота. Игра под обручима у Европи и Блиском истоку је потпуно другачија, нема тактике, нема неке посебне одбране већ само је важно да шутираш, трчиш и дајеш кошеве".

Ипак, оно што је посебно занимљиво је спортска опрема код иранских кошаркашица.

"Потпуно смо покривене, доле имамо тренерке, горе мајице са дугим рукавима испод дресова, а кад је у питању нека важнија утакмица носимо и хиџаб".

По доласку, требало јој је неко вријеме да се навикне на ирански начин живота, али је нагласила да је кратко трајао период адаптације.

"Само првих неколико дана је био мало чудан осећај због начина облачења, али после ми је то постала рутина и нисам имала никаквих проблема иако сам била једина инострана играчица. Без икаквог претеривања осећала као код куће најискреније јер су људи у Ирану јако дивни и сви су били пријатељски настројени. Никад нисам доживела ни најмању неугодност".

За разлику од Старог контитента мушкарци у Ирану не могу да уживају у њеним кошевима, блокадама, тројкама, асистенцијама...

"На утакмицама у Ирану мушкарцима је забрањено да гледају женску кошарку па су на нашим сусретима једино жене са децом. Нема хулигана, паљења бакљи или увредљивог скандирање противничкој екипи", додала је Александра.

Кад је излазила у град Бандар Абас, који се налази на југу земље, забрањен је директан контакт са супротним полом и гледање у очи, а у шетњи углавном је носила мараму и мантиле.

"Навикнеш се на то и уопште не размишљаш да си 'закинут' на неки начин", закључила је Требињка и подвукла да би се "радо опет вратила иранској кошарци" у којој је боравила пет мјсеци (од октобра 2014. до марта 2015. године) и освојила треће мјсто у Суперлиги.