Ко је бољи - Лалатовић или Милинковић?!

Вождовачки скенер: Лалатовић или Милинковић? Ко је бољи? Ко је зависио од Бабовића? Ко је играо лепше?

Фудбал 26.03.2015 | 20:20

Иако навијачи Црвене звезде и Партизана често иду у крајност и фанатично, а и нерезонски, тврде да немају додирне тачке са најближим ривалима на неко време ће морати да се помире да ипак имају сличност са комшијама са друге стране Топчидерског брда – обе екипе воде бивши тренери Вождовца.

Нови шеф стручног штаба црно-белих Зоран Милинковић је током прошлосезонске зимске паузе наследио сада највећег ривала стратега црвено-белих Ненада Лалатовића на клупи Змајева и задржао се ту шест месеци дуже од млађег колеге. Искуснији тренер је успео не само да избегне испадање у пролећном делу, већ је импресивном серијом обезбедио сигуран пласман у средину табеле. Али, поређење не може да стане ту јер у победничкој формули Милинковићевог тима и те како има елемената Лалатовићевог рада. Притом је бивши дефанзивац био далеко успешнији у битном сегменту – дуелима са два стална претендента на титулу у Суперлиги.

У турбулентном српском фудба два најтрофејнија клуба током сваког прелазног рока уграде ротирајућа врата на стадион због броја одласка и долалу - где иска фудбалера - поређење учинка тренера није егзактна наука, али мирнија прошла зима тима са крова тржног центра нам ипак дозвољава да то урадимо.

Тренери су се нашли у сличној ситуацији, али не и истој и свакако изазавној. МОЗЗАРТ Спорт је у претходних годину и по дана био на сваком мечу Змајева у Суперлиги и имао увид како су играли код Лалатовића, а како код Милинковића.

ФАКТОР БАБОВИЋ

Везиста Партизана је код Лалатовића постао кључни шраф игре Змајева, али не и алфа и омега тима као када је Милинковић преузео кормило. Лалатовић се можда више уздао у високог, технички поткованог, дефанзивног везисту Душана Мићића, него у зета. Зато га је довео у Београд из Пролетера, а касније га повео са собом и у Напредак из Крушевца.

Бабовић је био прва виолина Милинковићевог тима, прошле, а можда још више у првом делу актуелне сезоне пошто је и организовао игру са своје половине, и био мета сваког напада Вождовца на противничкој половини, изводио скоро све прекиде уз Дејана Миловановића, носио капитенску траку, а најчешће је и шутирао од свих играча Змајева. На утакмицама су његови саиграчи играли као да имају чисте инструкције – „кад не знаш шта ћеш ти дај лопту Стефану“. И то је давало резултате, на терену, али не и на табели пошто је Вождовац претпоследњи на табели. Све је било подређено Бабовићу, али велико је питање да ли ће тако бити и у Хумској пошто се фонд играча, циљеви и позиција Вождовца и Партизана веома разликују.

РЕЗУЛТАТИ

Лалатовић се обрео у Змајевом гнезду лета 2013. и припремао тим за Прву лигу Србије и борбу за промоцију, али је због иступања Хајдука из Куле из првенства добио шансу да мери снагу са најбољим српским клубовима раније и како је он то често наглашавао са играчким кадром доведеним за други ранг такмичења. Онда је добио неколико звучних појачања, пре свих бившег репрезентативца Стефана Бабовића.

Са брзо “склепаним” тимом, играњем и на сопственом, али и на стадиону Обилића у утакмицама високог ризика Лалатовић није разочарао, али ни одушевио резултатима, на крају свог мандата сакупио је 16 бодова, али је тим игром свакако заслужио више. На последња три меча у јесењем делу првенства на правом домаћем терену Вождовац је претрпео три пораза, а на сваком мечу је био далеко бољи од ривала, упутио више удараца ка голу, доминирао, нападао, али ипак није постигао гол, док је примио четири (по један од Спартака и Новог Пазара, два од Слободе) што је била мала утеха за екипу. На крају се Лалатовић опростио од навијача са четири везана пораза код куће без постигнутог гола.

СТИЛ ИГРЕ

Милинковић се прихватио задатка да амбициозни клуб одржи у лиги, а за то је по Лалатовићу имао „трећи најбољи тим у Србији после Звезде и Партизана“. И успео је у томе, на импресиван начин. Змајево гнездо је оправдало свој надимак у пролећном делу сезоне пошто је екипа на почетку пролећне сезоне везала шест победа на домаћем терену уз гол разлику 15:1 и одиграла осам утакмица без пораза пред својом публиком. На крају је Вождовац заузео седмо место на табели са 42 освојена бода.

Никако се не сме занемарити да бољка српских клубова и потпуно реструктуирање играчког кадра није заобишла тим са Вождовца овог лета те је Милинковић на располагању имао тек неколико стандардних фудбалера из прошле сезоне. Останак бившег играча Милоша Михајлова је био редак пример, а и значајан пошто је штопер често учествовао у организацији игре, неретко упошљавао офанзивце дугим лоптама и био кључан када су Змајеви препуштали доминацију противницима и вребали своју шансу из контранапада.

ФОРМАЦИЈА

Лалатовић је најчешће играо у формацији 4-2-3-1 са Бабовићем као играчем иза нападача. Мићић и он су заједно чинили дуо без које ниједна акција Вождовца није почињала, а вештачка трава на новом стадиону је омогућила да тим игра директно, са великим поседом лопте и диктирањем темпа меча. Велики допринос су правили и крила Немања Обрадовић и Адам Марушић, десни бек Владимир Јашић је често правио вишак по својој страни, док је једини нападач Владимир Ђилас разочарао у својој улози сидраша или „таргет мена“.

Стефан Бабовић и Обрадовић су блистали и код Милинковића, а потпуно је екплодирао млади Адам Марушић, сада репрезентативац Црне Горе. Он је у разговору за МОЗЗАРТ Спорт рекао да је на успесима у белгијском првенству захвалан обојици тренера. Попут Лалатовића, и Милинковић је веран формацији 4-2-3-1 с тим што је Бабовић имао већу слободу у игру и играо ближе противничком голу.

Поверење у талентоване играче није страно обојици тренера, али је актуелни стратег Парног ваљка за нијансу више гурао млађе фудбалере попут Стефана Трипковића и Николе Караклајића, што се уклапа у филозофију лидера првенства. Бекови су код Милинковића имали много већу улогу, како ове, тако и прошле сезоне, али и задњи везни, за ту улогу је прошле сезоне био задужен некадашњи капитен Звездиних омладинаца Марко Николић, мада је и он летос променио средину.

ПРОТИВ ЗВЕЗДЕ И ПАРТИЗАНА

Садашњи тренер црвено-белих је успео да се покаже као добар мотиватор и на већ унапред изгубљеним утакмицама против вечитих ривала узео је скалп свом садашњем клубу на Врачару и неке од својих садашњих играча послао “на рибање” пред навијаче Звезде. Док је бод на мечу са црно-белима остао у београдској магли. Арбитар тог меча Миодраг Гогић је по оцени Судијске комисије оштетио Змајеве за једанаестерац у судијској надокнади при резултату 1:0 за Партизан. Милинковић је против београдских великана претрпео тешке поразе, од Звезде 5:1 и од свог новог, старог клуба 5:0.

ПСИХОЛОШКИ ПРИСТУП

По завршетку првог дела сезоне Лалатовић је одлучио да напусти клупу Вождовца пошто од Управе клуба није добио тражена, „потребна, суперлигашка појачања“, мада је био задовољан финансијама клуба и неуспех против Спартака оправдао тиме да су му играчи сити јер редовно добијају плате, те због тога не гризу на терену. Том логиком треба да буде одушевљен стањем на Маракани. Растанак са Змајевима ипак није прошао без чарки. То се најбоље видело на пролећном гостовању Крушевљана на крову када се млади стручњак на крају меча сукобио са водоинсталатером Вождовца те је конференцији за новинаре после утакмице присуствовало и обезбеђење. А уследила је и борба саопштењима. Милинковићев мандат у Вождовцу није био обележен контроверзама, давао је одмерене и помирљиве изјаве. Сушта је супротност Лалатовићу.

При повратку у Суперлигу Вождовац је на свом званичном сајту најавио да је циљ клуб да постане „српска Брага“, четврти клуб у Србији и учесник европских такмичења. Једно је сада већ сигурно, Змајеви су постали расадник тренера за највеће клубове у Србији. Љубитељима домаћег фудбала остаје да се надају да ће попут португалског клуба и Вождовац успети да нам подари по једног Леонарда Жардима или Жуана Жесуса.