Анализа: Што је смијењен Николић - због ината или резултата?!

Претходни случајеви уручивања отказа тренерима у Хумској 1 током сезоне доносили титуле, али овај, чини се, нема везе само са спортом! 

Фудбал 26.03.2015 | 10:40

Ставили смо титулу на коцку!

Тим речима без имало стида Милорад Вучелић је наговестио да Партизан ризикује одбрану шест бодова јесењег капитала и продајом Петра Шкулетића московској Локомотиви свесно смањује шансе за повратак шампионског пехара у Хумску 1. Месец и по дана касније нова управа црно-белих повукла је потез који се може коментарисати као пуцањ у здраву ногу. Смењен је тренер тима који води у првенственој трци и десет кола пре краја Суперлиге има највеће шансе да први прође кроз циљ.

Оправдања како је то учињено јер Марко Николић није испунио план (три ремија у пет кола) делују неубедљиво, с обзиром да су исти људи који су отерали младог стручњака и највећи кривци што се у пролећном делу сезоне мучи на свакој, а није могао да победи на три од пет утакмица. Управо они су трансфером Шкулетића и потпуним одсуством жеље да задрже Данка Лазовића ослабили екипу до те мере да је велико питање може ли Зоран Милинковић да покрене Парни ваљак.

Док нови шеф струке не покаже да (ли) је способан за највећи изазов у каријери, ваља подсетити да ово није први случај да Партизан смењује успешне тренере, али и на апсурдност оличену у чињеници да су му такве рокаде у блиској прошлости по правилу доносили - титуле!

Уз иронију судбије: од последњих пет тренера промовисаних на тај начин само Марко Николић није успео да одбрани предност. Њему је Вук Рашовић у децембру 2013. у аманет оставио бод вишка, који је Партизан испустио већ на пролећној премијери у Новом Пазару, изгубио прво место, а касније и пехар, који је шест година красио Трофејну салу стадиона у Хумској 1.

За Лотара Матеуса (2003. наследио Љубишу Тумбаковића) и Аврама Гранта (2011. преузео палицу од Александра Станојевћа) не може се рећи да су направили Бог зна какве подвиге. Њихово је било „само“ да одбране огромну залиху - у оба случаја десет бодова - па су се на крају баладе шепурили пехарима, иако је њихов допринос био значајно мањи од претходника.

Једна од највећих неправди у Партизану последњих година направљена је према Славиши Јокановићу, који је само неколико дана пошто је увео екипу у Лигу Европе, као актуелни освајач две узастопне дупле круне и прави стептомицин за Црвену звезду, добио отказ, под изговором да није успео да уведе екипу у Лигу шампиона!? На његово место стигао је тадашњи помоћник Горан Стевановић, испустио предност и у пролеће 2009, кад га је Црвена звезда претекла, добио отказ. Баш као што је на сличан начин, само што до краја није испустио предност, већ се задржао на првом месту, три године касније из клуба отишао Владимир Вермезовић, те се те две одлуке бившег председника Драгана Ђурића могу сматрати чак и добрим, јер су већ поменути Станојевић и Рашовић освајали титуле. Први је успео да надокнади заостатак за Црвеном звездом, други да угаси пожар, а обојица да печат на трофеје ставе победама у вечитим дербијима.

Ако су се тиме руководили челници Партизана, онда би Гробари могли да буду спокојни.

Авај, утисак је да су једва чекали лоше резултате, па да ураде оно што им није успело на почетку мандата, кад су само неколико дана после промоције практично сменили Марка Николића и договорили се са Иваном Томићем, па под притиском навијача и јавности прекројили планове. Знало се и тад да су Николићеви дани у Хумској 1 одбројани, касније медијске размирице са потпредседником Милорадом Вучелићем су сведочиле да су односи у Хумској поремећени, па са ове тачке гледишта изгледа да су челници намерно прижељкивали лоше резултате како би имали оправдање да отерају тренера који је штрчао понашањем и изјавама против ривала. Како оних на, тако и ван терена.

Партизану такав не одговара. И отуда смена никог не изненађује, иако - кад би се гледало искључиво спортски - Марко Николић ЈЕСТЕ крив за то што његов тим не може, а морао је без обзира на састав, да победи Вождовац и нишки Раднички. Да је „само“ у томе успео, али и да је слепо следио наредбе са врха, данас би водио тренинг и причао како има шест бодова више од вечитог ривала. Овако, остаће дилема да ли је све до резултата (који факар нису добри) или има нешто и у његовој личности, бунтовничким идејама, чињеници да није слушао превише шта му се сугерише са врха (као, на пример, при покушају ангажмана нападача), него је терао по свом и тако се замерао руководицима, а растао у очима навијача.

И код једних и код других остаће упамћен као симбол отпора властитом клубу, својевесни инаџја, човек који има стопроцентан учинак против Црвене звезде и једини тренер у историји Партизана који је играче који су штрајковали успео да мотивише до те мере да се пласирају у европско такмичење и у њему се - како то тек за српске прилике понижавајуће звучи - не обрукају.

И то је нешто. За управу Партизана - недовољно.