Analiza: Što je smijenjen Nikolić - zbog inata ili rezultata?!

Prethodni slučajevi uručivanja otkaza trenerima u Humskoj 1 tokom sezone donosili titule, ali ovaj, čini se, nema veze samo sa sportom! 

Fudbal 26.03.2015 | 10:40

Stavili smo titulu na kocku!

Tim rečima bez imalo stida Milorad Vučelić je nagovestio da Partizan rizikuje odbranu šest bodova jesenjeg kapitala i prodajom Petra Škuletića moskovskoj Lokomotivi svesno smanjuje šanse za povratak šampionskog pehara u Humsku 1. Mesec i po dana kasnije nova uprava crno-belih povukla je potez koji se može komentarisati kao pucanj u zdravu nogu. Smenjen je trener tima koji vodi u prvenstvenoj trci i deset kola pre kraja Superlige ima najveće šanse da prvi prođe kroz cilj.

Opravdanja kako je to učinjeno jer Marko Nikolić nije ispunio plan (tri remija u pet kola) deluju neubedljivo, s obzirom da su isti ljudi koji su oterali mladog stručnjaka i najveći krivci što se u prolećnom delu sezone muči na svakoj, a nije mogao da pobedi na tri od pet utakmica. Upravo oni su transferom Škuletića i potpunim odsustvom želje da zadrže Danka Lazovića oslabili ekipu do te mere da je veliko pitanje može li Zoran Milinković da pokrene Parni valjak.

Dok novi šef struke ne pokaže da (li) je sposoban za najveći izazov u karijeri, valja podsetiti da ovo nije prvi slučaj da Partizan smenjuje uspešne trenere, ali i na apsurdnost oličenu u činjenici da su mu takve rokade u bliskoj prošlosti po pravilu donosili - titule!

Uz ironiju sudbije: od poslednjih pet trenera promovisanih na taj način samo Marko Nikolić nije uspeo da odbrani prednost. Njemu je Vuk Rašović u decembru 2013. u amanet ostavio bod viška, koji je Partizan ispustio već na prolećnoj premijeri u Novom Pazaru, izgubio prvo mesto, a kasnije i pehar, koji je šest godina krasio Trofejnu salu stadiona u Humskoj 1.

Za Lotara Mateusa (2003. nasledio Ljubišu Tumbakovića) i Avrama Granta (2011. preuzeo palicu od Aleksandra Stanojevća) ne može se reći da su napravili Bog zna kakve podvige. Njihovo je bilo „samo“ da odbrane ogromnu zalihu - u oba slučaja deset bodova - pa su se na kraju balade šepurili peharima, iako je njihov doprinos bio značajno manji od prethodnika.

Jedna od najvećih nepravdi u Partizanu poslednjih godina napravljena je prema Slaviši Jokanoviću, koji je samo nekoliko dana pošto je uveo ekipu u Ligu Evrope, kao aktuelni osvajač dve uzastopne duple krune i pravi steptomicin za Crvenu zvezdu, dobio otkaz, pod izgovorom da nije uspeo da uvede ekipu u Ligu šampiona!? Na njegovo mesto stigao je tadašnji pomoćnik Goran Stevanović, ispustio prednost i u proleće 2009, kad ga je Crvena zvezda pretekla, dobio otkaz. Baš kao što je na sličan način, samo što do kraja nije ispustio prednost, već se zadržao na prvom mestu, tri godine kasnije iz kluba otišao Vladimir Vermezović, te se te dve odluke bivšeg predsednika Dragana Đurića mogu smatrati čak i dobrim, jer su već pomenuti Stanojević i Rašović osvajali titule. Prvi je uspeo da nadoknadi zaostatak za Crvenom zvezdom, drugi da ugasi požar, a obojica da pečat na trofeje stave pobedama u večitim derbijima.

Ako su se time rukovodili čelnici Partizana, onda bi Grobari mogli da budu spokojni.

Avaj, utisak je da su jedva čekali loše rezultate, pa da urade ono što im nije uspelo na početku mandata, kad su samo nekoliko dana posle promocije praktično smenili Marka Nikolića i dogovorili se sa Ivanom Tomićem, pa pod pritiskom navijača i javnosti prekrojili planove. Znalo se i tad da su Nikolićevi dani u Humskoj 1 odbrojani, kasnije medijske razmirice sa potpredsednikom Miloradom Vučelićem su svedočile da su odnosi u Humskoj poremećeni, pa sa ove tačke gledišta izgleda da su čelnici namerno priželjkivali loše rezultate kako bi imali opravdanje da oteraju trenera koji je štrčao ponašanjem i izjavama protiv rivala. Kako onih na, tako i van terena.

Partizanu takav ne odgovara. I otuda smena nikog ne iznenađuje, iako - kad bi se gledalo isključivo sportski - Marko Nikolić JESTE kriv za to što njegov tim ne može, a morao je bez obzira na sastav, da pobedi Voždovac i niški Radnički. Da je „samo“ u tome uspeo, ali i da je slepo sledio naredbe sa vrha, danas bi vodio trening i pričao kako ima šest bodova više od večitog rivala. Ovako, ostaće dilema da li je sve do rezultata (koji fakar nisu dobri) ili ima nešto i u njegovoj ličnosti, buntovničkim idejama, činjenici da nije slušao previše šta mu se sugeriše sa vrha (kao, na primer, pri pokušaju angažmana napadača), nego je terao po svom i tako se zamerao rukovodicima, a rastao u očima navijača.

I kod jednih i kod drugih ostaće upamćen kao simbol otpora vlastitom klubu, svojevesni inadžja, čovek koji ima stoprocentan učinak protiv Crvene zvezde i jedini trener u istoriji Partizana koji je igrače koji su štrajkovali uspeo da motiviše do te mere da se plasiraju u evropsko takmičenje i u njemu se - kako to tek za srpske prilike ponižavajuće zvuči - ne obrukaju.

I to je nešto. Za upravu Partizana - nedovoljno.