Видео сјећања: Хозе Луис Чилаверт...

Парагвајски Булдог, и голман, и голгетер, али и револуционар каквог, како кажу, Јужна Америка није видела још од Че Геваре.

Фудбал 22.03.2015 | 00:00

Знате га сигурно. Пре свега по томе што је као голман у каријери уписао преко 50 постигнутих голова, по лицу које изазива страх, по добрим одбранама... Али Хозе Луис Чилаверт је много, много више од тога.

Није претеривање рећи да се ради о једном од најпознатијих Парагвајаца свих времена, човеку који је комплетној нацији подизао самопоуздање, човеку који је својим изјавама умео да запали целу Јужну Америку и изазове страхопоштовање широм планете.

Ако сте од оних којима се смучио данашњи фудбал због тога што из недеље у недељу слушате фудбалере који зарађују стотине хиљада евра на недељном нивоу како се жале на велики притисак јавности и навијача, онда је врло вероватно ова парагвајска глава често у мислима...

„Притисак? Па ово је само фудбалска утакмица. Кад не знаш како да прехраниш децу, то је притисак“, изјавио је Чилаверт пред Светско првенство 1998, и учинио да глас „обичног света“ одјекне довољно јако.

А Хозе добро зна како је то кад је дете гладно. И сам је био у тој кожи. Одрастао је у великој, сиромашној породици у граду Луке на југу Парагваја, а све до седме године није познавао осећај обувања било какве обуће на стопала. Свуда је ишао бос. Тежак живот и велике амбиције створиле су од њега неуморну машину. Непознавању бола и умора може да захвали што ће његово име заувек остати записано у историји фудбала: ако ни по чему другом, онда по сувој статистици јер је и даље једини голман који је постигао хет-трик на утакмици (за Велез Сарсфилд против Феро Карила 1999. године), а тренутно је други на листи стрелаца чувара мреже, иза Рожерија Сенија. И све то - из ината!

„Одувек сам волео да излазим горе, да будем део игре. Али кад сам 1988. дошао у Сарагосу, навијачи су били престрављени и стално ми викали да се вратим на гол. Ја сам, с друге стране, био сигуран у свој способности. Тада сам почео и да вежбам пенале и слободне ударце.“

Чилаверту, упркос томе што је већ био један од најбољих јужноамеричких голмана, није било тешко да после сваког тренинга остаје сам на терену и шутира од 80 до 120 „слободњака“. Једноставно, неуморна машина.

Каријеру је већ са 17 година почео у локалном Спортиву Лукењу, да би 1984. прешао у тадашњег шампиона Парагваја Гуарани, а после само 12 месеци купио га је аргентински Сан Лоренцо, где је у наредне три сезоне блистао. Довољно да заради трансфер у Сарагосу. У прве две сезоне Радомир Антић веровао је у њега, и био је стандардан на гол-линији, али када је српски тренер напустио Арагонију, заменио га је Уругвајац Илдо Манеиро, који је у сезони 1990/1991. само осам пута изабрао Чилаверта у прву поставу, што је пргавом голману, познатом по надимку Булдог, био знак да је време за селидбу.

Из ове перспективе може се рећу да му је Манеиро учинио услугу јер се Хозе вратио у Јужну Америку и задужио опрему аргентинског Велез Сарсфилда, где ће у наредних 10 година писати историју. Донео је овом клубу четири од укупно десет националних титула, а само с њим на голу Велез је освајао међународне трофеје: Копа Либертадорес, Интерконтинентални куп и Копа Интерамерикана 1994, Суперкопа Судамерикана 1996. и Рекопа Судамерикана 1997. године. Чилаверт је у Велезу био неприкосновени газда, а тада је најбољи, па је у клубу из Буенос Ајреса постигао 48 голова, па већ поменути хет-трик, и исписао најлепше странице своје каријере. Те 2001. вратио се у Европу, у Стразбур, а трогодишња сарадња епилог је добила тек 2005, када је Парагвајац добио казну од шест месеци затвора условно јер је утврђено да је фалсификовао документе о свом физичком стању када је тражио накнаду од француског клуба због раскида уговора.

Иако завидна клупска каријера није га учинила бесмртним, већ репрезентативна. И то највише Светско првенство у Француској. Парагвај је био у групи са Шпанијом, Бугарском и Нигеријом, Чилаверт је против европских репрезентација остао несавладан, а сјајан је био и у победи 3:1 над Нигеријом. Остаће уписано и да је на мечу с Бугарима постао први голман у историји Светског купа који је извео слободан ударац (мало је недостајало и да се упише у стрелце). У осмина финала, 28. јуна у Лансу, Парагвај се сударио с домаћином Француском, каснијим светским шампионом, и херојски се борио: било је 0:0 после 90 минута, а тек у 114. минуту Лоран Блан је казнио непажњу ривала, после комбинације Пиреса и Трезегеа нашао се сам пред Чилавертом и одвео Триколоре даље. Какав је утисак оставио на овом такмичењу говори чињеница да је голман Парагваја изабран у Ол-стар тим првенства, уз Фабијана Бартеза.
„Нико није ни чуо за нас када смо дошли у Француску. Парагвај нису могли ни на мапи да пронађу. А сада цео свет зна за нас“, поносно је истакао Чилаверт после шампионата.

И наредном Светском првенству, у Јапану и Јужној Кореји 2002, Чилаверт је био прва звезда Парагваја. Поготово пре почетка такмичења. Новинари у земљи критиковали су селектора Чезареа Малдинија, и тражили да екипу на Далеки Исток поведе неко други, али када је легендарни голман стао у заштиту Италијана било је јасно да од тога нема ништа.
„Око 90 одсто спортских новинара у Парагвају је некомпетентно“, прекинуо је Чилаверт расправе о селектору, а са представницима „седме силе“ умео је да се и физички обрачуна.

На првенству је Парагвај лоше кренуо, ремизирао с Јужном Африком (Чилаверт пропустио тај меч због казне коју је добио у квалификацијама, када је пљунуо Бразилца Роберта Карлоса) и изгубио од Шпаније, захваљујући и једном киксу голмана, али је победом над Словенцима, упркос искључењу Паредеса, прошао даље. Осмина финала опет је била кобна, Немачка је славила са 1:0 голом Оливера Нојвила у 88. минуту...

Чилавертова најупечатљивија рола везана за национални тим одиграла се ван терена. Парагвај је 1999. године био домаћин Копа Америка, а његов највећи адут није био у тиму. Хозе је тада одбио да брани, и јавно је критиковао водеће политичаре јер су уложили много новца у организацију такмичења, уместо да те фондове преусмере на побољшавање школског система који се налазио у расулу.

Због оваквих ставова Чилаверта су многи сматрали револуционаром каквог Јужна Америка није имала још од Че Геваре. Сам је у једном тренутку најавио, а велики број сународника га је у томе подржао, да ће кад се опрости од фудбала бити председник своје земље и посветити се успостављању реда и закона. Политичке амбиције, међутим, касније су утихнуле, мада је 2013. активно учествовао у кампањи Орасија Картеса, који је тада и постао председник Парагваја.

Надимак Булдог често је оправдавао: чувено је његово искључење 1997. године на мечу Парагвај - Колумбија, када се сукобио са Фаустином Асприљом којем смо недавно покуцали на врата, а и тада је у бесу пљунуо ривала (ко је поменуо Синишу Михајловића?). Једном је осуђен на условну казну затвора јер је напао физиотерапеута, а Аргентинци као златно време своје лиге видео период од 1995. до 1997, када је Чилаверт био у Велезу, а Марадона у Боки. Њих двојица имали су легендарне окршаје кад год би се видели, било је ту свега, а када је једном приликом Ел Пибе извео слободан ударац виђена је једна од најбољих одбрана свих времена.

Петог марта ове године парагвајски парламент доделио је Хозеу Луису Чилаверту национални орден највишег реда за допринос у спорту и промовисању земље. Можда је то наговештај да ће се на радост сународника ипак посветити политичком животу. Време ће показати, али је сигурно да се на фудбалском терену више никад неће појавити неко сличан њему. Јасно је то и Чилаверту који не крије да је разочаран данашњим фудбалом, а поготово својим наследницима:

„Тренутно су добри голмани као диносауруси. Они су угрожена врста.“

О овоме свакако може да се дискутује, али када 42-годишњи Рожерио Сени реши да коначно оде у пензију, моћи ћемо да констатујемо да је врста голмана-голгетера изумрла.