Video sjećanja: Hoze Luis Čilavert...

Paragvajski Buldog, i golman, i golgeter, ali i revolucionar kakvog, kako kažu, Južna Amerika nije videla još od Če Gevare.

Fudbal 22.03.2015 | 00:00

Znate ga sigurno. Pre svega po tome što je kao golman u karijeri upisao preko 50 postignutih golova, po licu koje izaziva strah, po dobrim odbranama... Ali Hoze Luis Čilavert je mnogo, mnogo više od toga.

Nije preterivanje reći da se radi o jednom od najpoznatijih Paragvajaca svih vremena, čoveku koji je kompletnoj naciji podizao samopouzdanje, čoveku koji je svojim izjavama umeo da zapali celu Južnu Ameriku i izazove strahopoštovanje širom planete.

Ako ste od onih kojima se smučio današnji fudbal zbog toga što iz nedelje u nedelju slušate fudbalere koji zarađuju stotine hiljada evra na nedeljnom nivou kako se žale na veliki pritisak javnosti i navijača, onda je vrlo verovatno ova paragvajska glava često u mislima...

„Pritisak? Pa ovo je samo fudbalska utakmica. Kad ne znaš kako da prehraniš decu, to je pritisak“, izjavio je Čilavert pred Svetsko prvenstvo 1998, i učinio da glas „običnog sveta“ odjekne dovoljno jako.

A Hoze dobro zna kako je to kad je dete gladno. I sam je bio u toj koži. Odrastao je u velikoj, siromašnoj porodici u gradu Luke na jugu Paragvaja, a sve do sedme godine nije poznavao osećaj obuvanja bilo kakve obuće na stopala. Svuda je išao bos. Težak život i velike ambicije stvorile su od njega neumornu mašinu. Nepoznavanju bola i umora može da zahvali što će njegovo ime zauvek ostati zapisano u istoriji fudbala: ako ni po čemu drugom, onda po suvoj statistici jer je i dalje jedini golman koji je postigao het-trik na utakmici (za Velez Sarsfild protiv Fero Karila 1999. godine), a trenutno je drugi na listi strelaca čuvara mreže, iza Rožerija Senija. I sve to - iz inata!

„Oduvek sam voleo da izlazim gore, da budem deo igre. Ali kad sam 1988. došao u Saragosu, navijači su bili prestravljeni i stalno mi vikali da se vratim na gol. Ja sam, s druge strane, bio siguran u svoj sposobnosti. Tada sam počeo i da vežbam penale i slobodne udarce.“

Čilavertu, uprkos tome što je već bio jedan od najboljih južnoameričkih golmana, nije bilo teško da posle svakog treninga ostaje sam na terenu i šutira od 80 do 120 „slobodnjaka“. Jednostavno, neumorna mašina.

Karijeru je već sa 17 godina počeo u lokalnom Sportivu Lukenju, da bi 1984. prešao u tadašnjeg šampiona Paragvaja Guarani, a posle samo 12 meseci kupio ga je argentinski San Lorenco, gde je u naredne tri sezone blistao. Dovoljno da zaradi transfer u Saragosu. U prve dve sezone Radomir Antić verovao je u njega, i bio je standardan na gol-liniji, ali kada je srpski trener napustio Aragoniju, zamenio ga je Urugvajac Ildo Maneiro, koji je u sezoni 1990/1991. samo osam puta izabrao Čilaverta u prvu postavu, što je prgavom golmanu, poznatom po nadimku Buldog, bio znak da je vreme za selidbu.

Iz ove perspektive može se reću da mu je Maneiro učinio uslugu jer se Hoze vratio u Južnu Ameriku i zadužio opremu argentinskog Velez Sarsfilda, gde će u narednih 10 godina pisati istoriju. Doneo je ovom klubu četiri od ukupno deset nacionalnih titula, a samo s njim na golu Velez je osvajao međunarodne trofeje: Kopa Libertadores, Interkontinentalni kup i Kopa Interamerikana 1994, Superkopa Sudamerikana 1996. i Rekopa Sudamerikana 1997. godine. Čilavert je u Velezu bio neprikosnoveni gazda, a tada je najbolji, pa je u klubu iz Buenos Ajresa postigao 48 golova, pa već pomenuti het-trik, i ispisao najlepše stranice svoje karijere. Te 2001. vratio se u Evropu, u Strazbur, a trogodišnja saradnja epilog je dobila tek 2005, kada je Paragvajac dobio kaznu od šest meseci zatvora uslovno jer je utvrđeno da je falsifikovao dokumente o svom fizičkom stanju kada je tražio naknadu od francuskog kluba zbog raskida ugovora.

Iako zavidna klupska karijera nije ga učinila besmrtnim, već reprezentativna. I to najviše Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Paragvaj je bio u grupi sa Španijom, Bugarskom i Nigerijom, Čilavert je protiv evropskih reprezentacija ostao nesavladan, a sjajan je bio i u pobedi 3:1 nad Nigerijom. Ostaće upisano i da je na meču s Bugarima postao prvi golman u istoriji Svetskog kupa koji je izveo slobodan udarac (malo je nedostajalo i da se upiše u strelce). U osmina finala, 28. juna u Lansu, Paragvaj se sudario s domaćinom Francuskom, kasnijim svetskim šampionom, i herojski se borio: bilo je 0:0 posle 90 minuta, a tek u 114. minutu Loran Blan je kaznio nepažnju rivala, posle kombinacije Piresa i Trezegea našao se sam pred Čilavertom i odveo Trikolore dalje. Kakav je utisak ostavio na ovom takmičenju govori činjenica da je golman Paragvaja izabran u Ol-star tim prvenstva, uz Fabijana Barteza.
„Niko nije ni čuo za nas kada smo došli u Francusku. Paragvaj nisu mogli ni na mapi da pronađu. A sada ceo svet zna za nas“, ponosno je istakao Čilavert posle šampionata.

I narednom Svetskom prvenstvu, u Japanu i Južnoj Koreji 2002, Čilavert je bio prva zvezda Paragvaja. Pogotovo pre početka takmičenja. Novinari u zemlji kritikovali su selektora Čezarea Maldinija, i tražili da ekipu na Daleki Istok povede neko drugi, ali kada je legendarni golman stao u zaštitu Italijana bilo je jasno da od toga nema ništa.
„Oko 90 odsto sportskih novinara u Paragvaju je nekompetentno“, prekinuo je Čilavert rasprave o selektoru, a sa predstavnicima „sedme sile“ umeo je da se i fizički obračuna.

Na prvenstvu je Paragvaj loše krenuo, remizirao s Južnom Afrikom (Čilavert propustio taj meč zbog kazne koju je dobio u kvalifikacijama, kada je pljunuo Brazilca Roberta Karlosa) i izgubio od Španije, zahvaljujući i jednom kiksu golmana, ali je pobedom nad Slovencima, uprkos isključenju Paredesa, prošao dalje. Osmina finala opet je bila kobna, Nemačka je slavila sa 1:0 golom Olivera Nojvila u 88. minutu...

Čilavertova najupečatljivija rola vezana za nacionalni tim odigrala se van terena. Paragvaj je 1999. godine bio domaćin Kopa Amerika, a njegov najveći adut nije bio u timu. Hoze je tada odbio da brani, i javno je kritikovao vodeće političare jer su uložili mnogo novca u organizaciju takmičenja, umesto da te fondove preusmere na poboljšavanje školskog sistema koji se nalazio u rasulu.

Zbog ovakvih stavova Čilaverta su mnogi smatrali revolucionarom kakvog Južna Amerika nije imala još od Če Gevare. Sam je u jednom trenutku najavio, a veliki broj sunarodnika ga je u tome podržao, da će kad se oprosti od fudbala biti predsednik svoje zemlje i posvetiti se uspostavljanju reda i zakona. Političke ambicije, međutim, kasnije su utihnule, mada je 2013. aktivno učestvovao u kampanji Orasija Kartesa, koji je tada i postao predsednik Paragvaja.

Nadimak Buldog često je opravdavao: čuveno je njegovo isključenje 1997. godine na meču Paragvaj - Kolumbija, kada se sukobio sa Faustinom Aspriljom kojem smo nedavno pokucali na vrata, a i tada je u besu pljunuo rivala (ko je pomenuo Sinišu Mihajlovića?). Jednom je osuđen na uslovnu kaznu zatvora jer je napao fizioterapeuta, a Argentinci kao zlatno vreme svoje lige video period od 1995. do 1997, kada je Čilavert bio u Velezu, a Maradona u Boki. Njih dvojica imali su legendarne okršaje kad god bi se videli, bilo je tu svega, a kada je jednom prilikom El Pibe izveo slobodan udarac viđena je jedna od najboljih odbrana svih vremena.

Petog marta ove godine paragvajski parlament dodelio je Hozeu Luisu Čilavertu nacionalni orden najvišeg reda za doprinos u sportu i promovisanju zemlje. Možda je to nagoveštaj da će se na radost sunarodnika ipak posvetiti političkom životu. Vreme će pokazati, ali je sigurno da se na fudbalskom terenu više nikad neće pojaviti neko sličan njemu. Jasno je to i Čilavertu koji ne krije da je razočaran današnjim fudbalom, a pogotovo svojim naslednicima:

„Trenutno su dobri golmani kao dinosaurusi. Oni su ugrožena vrsta.“

O ovome svakako može da se diskutuje, ali kada 42-godišnji Rožerio Seni reši da konačno ode u penziju, moći ćemo da konstatujemo da je vrsta golmana-golgetera izumrla.