Видео - Сале: Финале са Литванцима 1995. за вјек-и-вјеков!

Финале против Литваније ’95 нас је ослободило! Био је то државни празник! Селектор Србије у опширном интервјуу за шпански Ас говори о актуелном тренутку у клупској и репрезентативној кошарци, како га је Дуда Ивковић избацио из репрезентације због Дражена Петровића, како због њега није желео да пређе у Цибону, а због Кукоча и Рађе ни у Југопласитку. Говорио је и о Партизану, Бобану Марјановићу, Владимиру Мицову, како је одбио Жељка Обрадовића јер више није уживао у игри...

Кошарка 19.03.2015 | 00:00

Мало је играча који су српску кошарку задужили колико и Александар Ђорђевић. А још мање оних које је нација волела толико као некадашњу хаубицу, а сада кормилара неке нове, не толико доминантне екипе. Довољно је само рећи Атина 1995. године. Оно епско финале са Литванијом и Ђорђевићев 41 поен уз девет тројки.

"Морало је тако. Уморио сам се на крају", са осмехом се Ђорђевић у опширном интервјуу за мадридски Ас присећа култне утакмице и признаје да му је она и најдража у каријери.

"Било је то време слободе. После периода у којем у земљи нисмо имали струју, нисмо имали храну,... Изађеш на терен после три године паузе и попнеш се на кров Европе. Био је то национални празник".

Млађи љубитељи кошарке тешко могу и да замисле колико је Ђорђевић у праву. На улицама Београда на десетине хиљада људи. И све то после периода у којем су потрошене три најбоље године чувене генерације.
"Само су нас сачекали. Три дана пред олимпијски турнир у Барселони избацили су све спортисте из Југославије. ’Није вам дозвољено’, рекли су. Три најбоље године смо провели без такмичења. И онда та историјска медаља. Историјски меч. Литванци са Сабонисом, Куртинаитисом, Марчуљонисом... Југославија са Дивцем, Даниловићем, Паспаљем, Савићем. Невероватно. Кошарка је процветала".

Уосталом, тако је увек када је Ђорђевић на паркету. Тако је било и током ревијалне утакмице за помоћ кошаркашком клубу Партизан.
"Само ме коса није болела", смеје се Ђорђевић.

Осмех се није скидао ни са лица навијача Партизана. Уживали су у лику човека који им је донео европску титулу у Истанбулу. Противник је био Хувентуд, тројку не треба ни описивати. Сви је већ знају.
"Увек сам и говорио да је она претходна тројка, која нам је минут пре краја донела изједначење, била битнија. Даниловић је после добио пету личну..."

Та утакмица са Хувентусом била је само прва у низу Ђорђевићевих веза са Шпанијом. Током међународних санкција црно-бели су домаћини били у Фуенлабради.
"У то време Фуенлабрада није била кошаркашки центар, али је градоначелник желео тим на врхунском нивоу. Југопластика је играла у Коруњи, Цибона у Кадизу, ми у Фуенлабради. То су најтежи дани наших каријера. И живота уопште. На пумпама није био безина, није било летова из Београда. Потпуни ембарго. Постепено је почела да се ствара та веза са локалним живљем. Такви смо ми Срби. Када играмо кошарку волимо да вратимо емоције публици која долази да нас гледа. После је дворана увек била пуна. Дешавало се да по две или три недеље проводимо у Мадриду, живимо у хотелу, учимо баш језик, вашу културу. Кажем, створила се та веза, било је то више од пријатељства".

Касније је три сезоне бранио боје Реала пре но што је на кратко одморио од кошарке иако су га из Мадрида звали да остане, док му је Жељко Обрадовић нудио уговор у Панатинаикосу.
"Сећам се вечере са Серхиом (Скаролом, тадашњим тренером Реала). Желео је да продужимо сарадњу, али... Није био новац у питању. Одговорна сам особа, а нисам се осећао добро. Те 2002. године ме је и Обрадовић звао у Панатинаикос и одбио сам, јер више нисам уживао у кошарци. Био бих лицемер да сам узео новац. Жељко је био разочаран, али требало би је да продувам главу, да се у мену поново роди љубав према кошарци".

Још пре епизоде у Реалу Ђорђевић је живео у златном времену кошаркашке Болоње. Његов Фортитудо против Виртуса Предрага Саше Даниловића.
"За спортисту то је био савршен град. Са навијачима смо ишли и на пиће. На личном нивоу, мислим да сам тамо најбоље играо. Зрело, сигурно".

Тада је уосталом важио за најбољег плејмејкера у Европи. Није увек било тако. Европско првенство 1989. године није видео због - Дражена Петровића. Душан Ивковић је држао страну легендарног Хрвата.
"Имали смо неспоразум после једне утакмице. Цибона нас је добила после два продужетка у Загребу и после ми је Дражен пришао и рекао: ’Никад више нећеш играти за национални тим’. Али добро, био је најбољи. Ивковић се одлучио за њега, а имао сам сјајну сезону иза себе. Али сада када гледам на то као тренер... Мислим да је одлучио исправно. Петровић му је донео поене које сам ја желео, али у одбрани... Зашто да имаш двојицу веома офанзивна играча? Ивковић је повео Радовића и Здовца, који су били невероватно дефанзивци. Петровић му је свакако доносио 40 поена по утакмици".

Недавно се и сам нашао у сличној ситуацији. Владимир Мицов је страдао.
"Недисциплина. Нисам ја измислио правила селекције. Свуда је исто. Ако ти играч одговори на погрешан начин готово је. Његова каријера у рерпезентацији је готова... Комплексна је то ствар. Пре нисте могли да одете из земље док не постанете звезда ту где сте почели. Сада многи одлазе са 20 или 21 годином. Нису сазрели ни као играчи, ни као људи. Иду у Туров, Украјину... Не говорим им ја шта да раде, али истина је да нам је недостајала амбиција да вратимо медаљу српској кошарци. Сад асе све променило и сада би сви да ускоче... А годинама су медији у Србији писали само о лошем у нашој кошарци, о сукобима Звезде и Патизана. За мене је то било незамисливо. И то је била моја намера – да вратимо кредибилитет овој игри. То сам и рекао играчима већ на првом састанку. Не занима ме новац. Желим да одведем Србију на Олимпијске игре у Рио де Жанеиро".

Кад се већ помиње репрезентације, на Мундобаскету није било места за Бобана Марјановића, ове сезоне најкориснијег играча Евролиге.
"Он је тип играча који напредује са годиама. Сада је на врхунцу каријере јер је схватио које су његове предности на терену. А и у Црвеној звезди је игра постављена за њега", каже Ђорђевић.

И да се задржимо на Евролиги. Ко су фаворити за победнички трон?
"ЦСКА, Барселона, Реал и Олимпијакос пре него Панатинаикос. Фенербахче би могао да буде изненађење, мада не бих ни био толико изненађен. Прошле недеље је Обрадовић давао неке јаке изјаве. Можда учитељ види нешто што ми са стране не водимо. Надам се ипак да ће тријумфовати мој капитен Милош Теодосић и његов ЦСКА. Сада са Андрејом Кириленком имају сјајан тим. Није то више исти играч, али је веома паметан момак".

Изненађења су уосталом уобичајена у свету кошарке. Да није тако не би Олимпијакос 2013. шокирао ЦСКА кошем Јоргоса Принтезиса малтене уз звук сирене. Да није тако...
"Исто се десило и пре 23 године, када су нека деца из ратом захваћене Србије победила један велики тим какав је био Хувентуд", са поносом истиче Ђорђевић, човек коме су трофеји уткани у генетски код.

Не верујете?
"Увек навијам за тим који је аутсајдер. Такав сам био и као играч. Могао сам да потпиђем за Драженову Цибону, али нисам желео да играм са њим, него да га победим. Могао сам у Југопластику код Тонија Кукоча и Дина Рађе, али више сам желео да их победим".

Шампион.