Video - Sale: Finale sa Litvancima 1995. za vjek-i-vjekov!

Finale protiv Litvanije ’95 nas je oslobodilo! Bio je to državni praznik! Selektor Srbije u opširnom intervjuu za španski As govori o aktuelnom trenutku u klupskoj i reprezentativnoj košarci, kako ga je Duda Ivković izbacio iz reprezentacije zbog Dražena Petrovića, kako zbog njega nije želeo da pređe u Cibonu, a zbog Kukoča i Rađe ni u Jugoplasitku. Govorio je i o Partizanu, Bobanu Marjanoviću, Vladimiru Micovu, kako je odbio Željka Obradovića jer više nije uživao u igri...

Košarka 19.03.2015 | 00:00

Malo je igrača koji su srpsku košarku zadužili koliko i Aleksandar Đorđević. A još manje onih koje je nacija volela toliko kao nekadašnju haubicu, a sada kormilara neke nove, ne toliko dominantne ekipe. Dovoljno je samo reći Atina 1995. godine. Ono epsko finale sa Litvanijom i Đorđevićev 41 poen uz devet trojki.

"Moralo je tako. Umorio sam se na kraju", sa osmehom se Đorđević u opširnom intervjuu za madridski As priseća kultne utakmice i priznaje da mu je ona i najdraža u karijeri.

"Bilo je to vreme slobode. Posle perioda u kojem u zemlji nismo imali struju, nismo imali hranu,... Izađeš na teren posle tri godine pauze i popneš se na krov Evrope. Bio je to nacionalni praznik".

Mlađi ljubitelji košarke teško mogu i da zamisle koliko je Đorđević u pravu. Na ulicama Beograda na desetine hiljada ljudi. I sve to posle perioda u kojem su potrošene tri najbolje godine čuvene generacije.
"Samo su nas sačekali. Tri dana pred olimpijski turnir u Barseloni izbacili su sve sportiste iz Jugoslavije. ’Nije vam dozvoljeno’, rekli su. Tri najbolje godine smo proveli bez takmičenja. I onda ta istorijska medalja. Istorijski meč. Litvanci sa Sabonisom, Kurtinaitisom, Marčuljonisom... Jugoslavija sa Divcem, Danilovićem, Paspaljem, Savićem. Neverovatno. Košarka je procvetala".

Uostalom, tako je uvek kada je Đorđević na parketu. Tako je bilo i tokom revijalne utakmice za pomoć košarkaškom klubu Partizan.
"Samo me kosa nije bolela", smeje se Đorđević.

Osmeh se nije skidao ni sa lica navijača Partizana. Uživali su u liku čoveka koji im je doneo evropsku titulu u Istanbulu. Protivnik je bio Huventud, trojku ne treba ni opisivati. Svi je već znaju.
"Uvek sam i govorio da je ona prethodna trojka, koja nam je minut pre kraja donela izjednačenje, bila bitnija. Danilović je posle dobio petu ličnu..."

Ta utakmica sa Huventusom bila je samo prva u nizu Đorđevićevih veza sa Španijom. Tokom međunarodnih sankcija crno-beli su domaćini bili u Fuenlabradi.
"U to vreme Fuenlabrada nije bila košarkaški centar, ali je gradonačelnik želeo tim na vrhunskom nivou. Jugoplastika je igrala u Korunji, Cibona u Kadizu, mi u Fuenlabradi. To su najteži dani naših karijera. I života uopšte. Na pumpama nije bio bezina, nije bilo letova iz Beograda. Potpuni embargo. Postepeno je počela da se stvara ta veza sa lokalnim življem. Takvi smo mi Srbi. Kada igramo košarku volimo da vratimo emocije publici koja dolazi da nas gleda. Posle je dvorana uvek bila puna. Dešavalo se da po dve ili tri nedelje provodimo u Madridu, živimo u hotelu, učimo baš jezik, vašu kulturu. Kažem, stvorila se ta veza, bilo je to više od prijateljstva".

Kasnije je tri sezone branio boje Reala pre no što je na kratko odmorio od košarke iako su ga iz Madrida zvali da ostane, dok mu je Željko Obradović nudio ugovor u Panatinaikosu.
"Sećam se večere sa Serhiom (Skarolom, tadašnjim trenerom Reala). Želeo je da produžimo saradnju, ali... Nije bio novac u pitanju. Odgovorna sam osoba, a nisam se osećao dobro. Te 2002. godine me je i Obradović zvao u Panatinaikos i odbio sam, jer više nisam uživao u košarci. Bio bih licemer da sam uzeo novac. Željko je bio razočaran, ali trebalo bi je da produvam glavu, da se u menu ponovo rodi ljubav prema košarci".

Još pre epizode u Realu Đorđević je živeo u zlatnom vremenu košarkaške Bolonje. Njegov Fortitudo protiv Virtusa Predraga Saše Danilovića.
"Za sportistu to je bio savršen grad. Sa navijačima smo išli i na piće. Na ličnom nivou, mislim da sam tamo najbolje igrao. Zrelo, sigurno".

Tada je uostalom važio za najboljeg plejmejkera u Evropi. Nije uvek bilo tako. Evropsko prvenstvo 1989. godine nije video zbog - Dražena Petrovića. Dušan Ivković je držao stranu legendarnog Hrvata.
"Imali smo nesporazum posle jedne utakmice. Cibona nas je dobila posle dva produžetka u Zagrebu i posle mi je Dražen prišao i rekao: ’Nikad više nećeš igrati za nacionalni tim’. Ali dobro, bio je najbolji. Ivković se odlučio za njega, a imao sam sjajnu sezonu iza sebe. Ali sada kada gledam na to kao trener... Mislim da je odlučio ispravno. Petrović mu je doneo poene koje sam ja želeo, ali u odbrani... Zašto da imaš dvojicu veoma ofanzivna igrača? Ivković je poveo Radovića i Zdovca, koji su bili neverovatno defanzivci. Petrović mu je svakako donosio 40 poena po utakmici".

Nedavno se i sam našao u sličnoj situaciji. Vladimir Micov je stradao.
"Nedisciplina. Nisam ja izmislio pravila selekcije. Svuda je isto. Ako ti igrač odgovori na pogrešan način gotovo je. Njegova karijera u rerpezentaciji je gotova... Kompleksna je to stvar. Pre niste mogli da odete iz zemlje dok ne postanete zvezda tu gde ste počeli. Sada mnogi odlaze sa 20 ili 21 godinom. Nisu sazreli ni kao igrači, ni kao ljudi. Idu u Turov, Ukrajinu... Ne govorim im ja šta da rade, ali istina je da nam je nedostajala ambicija da vratimo medalju srpskoj košarci. Sad ase sve promenilo i sada bi svi da uskoče... A godinama su mediji u Srbiji pisali samo o lošem u našoj košarci, o sukobima Zvezde i Patizana. Za mene je to bilo nezamislivo. I to je bila moja namera – da vratimo kredibilitet ovoj igri. To sam i rekao igračima već na prvom sastanku. Ne zanima me novac. Želim da odvedem Srbiju na Olimpijske igre u Rio de Žaneiro".

Kad se već pominje reprezentacije, na Mundobasketu nije bilo mesta za Bobana Marjanovića, ove sezone najkorisnijeg igrača Evrolige.
"On je tip igrača koji napreduje sa godiama. Sada je na vrhuncu karijere jer je shvatio koje su njegove prednosti na terenu. A i u Crvenoj zvezdi je igra postavljena za njega", kaže Đorđević.

I da se zadržimo na Evroligi. Ko su favoriti za pobednički tron?
"CSKA, Barselona, Real i Olimpijakos pre nego Panatinaikos. Fenerbahče bi mogao da bude iznenađenje, mada ne bih ni bio toliko iznenađen. Prošle nedelje je Obradović davao neke jake izjave. Možda učitelj vidi nešto što mi sa strane ne vodimo. Nadam se ipak da će trijumfovati moj kapiten Miloš Teodosić i njegov CSKA. Sada sa Andrejom Kirilenkom imaju sjajan tim. Nije to više isti igrač, ali je veoma pametan momak".

Iznenađenja su uostalom uobičajena u svetu košarke. Da nije tako ne bi Olimpijakos 2013. šokirao CSKA košem Jorgosa Printezisa maltene uz zvuk sirene. Da nije tako...
"Isto se desilo i pre 23 godine, kada su neka deca iz ratom zahvaćene Srbije pobedila jedan veliki tim kakav je bio Huventud", sa ponosom ističe Đorđević, čovek kome su trofeji utkani u genetski kod.

Ne verujete?
"Uvek navijam za tim koji je autsajder. Takav sam bio i kao igrač. Mogao sam da potpiđem za Draženovu Cibonu, ali nisam želeo da igram sa njim, nego da ga pobedim. Mogao sam u Jugoplastiku kod Tonija Kukoča i Dina Rađe, ali više sam želeo da ih pobedim".

Šampion.