Да ли је Ди Марија нови Верон или...?!

Да ли је и Ди Марија човек на правом месту у погрешном времену? Транзиција под Ван Галом не изгледа као да постоји ратни план, па чак ни бродски дневник, и Холанђанинове импровизације чешће му се обију о главу него што упале, чак и против много слабијих противника.

Фудбал 15.03.2015 | 18:40

Свега неколико сати пре него што ће на некадашњи Театар снова, што већ неко време живи у оној ранојутарњој измаглици у којој нисте сигурни да ли сте будни или не, изаћи тимови Манчестера и Арсенала, свега неколико сати пре него што ће Луј ван Гал морати да рашири руке и прихвати да у првој сезони у Енглеској неће освојити ниједан трофеј, свега неколико сати пре него што ће Анхел Ди Марија за минут-два добити два жута картона, од којих други на потпуно идиотски начин, Роби Севиџ, некадашњи дежурни костоломац енглеских терена, а данас дежурни брбљивац енглеских ТВ канала, поставио је питање од којег су се навијачи Јунајтеда најежили више него када Антонио Валенсија игра десног бека, а Маруан Фелаини усамљеног шпица...

Да ли је Анхел ди Марија, најскупље појачање у историји Јунајтеда, трешња на врху баснословне торте коју је, слој по слој, читавог прошлог августа зидао легендарни холандски тренер, у ствари пука реинкарнација свог земљака Хуана Себастиана Верона у ђаволски црвеном дресу?

Севиџова логика је јасна, баш као и његове неизговорене „задње намере“. Као што је на терену Велшанин био бескомпромисни, помало прљави борац, испао из шињела онога што су наши очеви и српски коментатори звали „острвски стил фудбала“, тако је он на бранику тог одвећ анахроног дискурса и као стручни консултант.

Севиџ је поборник (и даље доминантне) тезе о посебности енглеског фудбала, односно Премијер лиге, оног самозаљубљеног и високопарног разграничења енглеског првенства и сваког другог, с подразумеваним контекстом да је Премијер лига боља, бржа, тежа, захтевнија, другачија од свих осталих и да је многи таленат сломио зубе и кости на њој. „Не може свако да игра овде“, укратко.

Резултати у европским такмичењима у претходних неколико сезона не дају им за право, мада ће они имати и контрааргумент: није ли посртање најбољих енглеских клубова у Лиги шампиона и Лиги Европе управо необориви доказ да је Премијер лига толико јака и исцрпљујућа да континентални купови падају у други план, макар због тешких ногу? У даљој разради, ова расправа ће неумитно довести и до хипотетичких сценарија о томе како би се Барселона снашла у ветровитом Стоуку у уторак увече, и да ли би Бајерн извукао живу главу са олујног Селхарст Парка, где су трибине толико близу да момак из првог реда може да омирише ожиљак Франка Риберија...

Севиџ је на том фону упоредио Анхела ди Марију и чињеницу да је досад, по њему, показао тек делић талента који га је довео на Острво и који му је донео звање најбољег играча прошлогодишњег финала Лиге шампиона са неким ранијим топ појачањима у Енглеској – Шевченком и, пре свега, Вероном, абнормално талентованим фудбалерима који су преко Ламанша нашли своју фудбалску пропаст.

О Ди Марији, том потцењеном генију се малтене све зна, сем то да ли је истина да је из Реала протеран зато што није довољно – пазите! – пријатног изгледа за имиџ најбогатијег, најпознатијег клуба свих времена. Разум говори да чак ни Флорентино Перез, аутор гнусног термина Галактикоси, није толико настран да играче дели на лепе и ружне, разум каже да ни Карло Анчелоти не би то трпео ни поднео; али онда се сетите да су исте гласине кружиле када је Роналдињо требало да се досели на Иберијско полуострво и та малена теорија завере почиње да добија ветар у једра.

Зна се, дакле, да је Анхел ди Марија готово криминално потцењен фудбалер, генијалац са савршеним осећајем за игру, са покретима који миришу на Астора Пијацолу, са дриблингом по којем би и Кортасар написао неке нове „Школице“, са радном етиком коју само сиромашно, хиперактивно дете из Розарија може да има.

Зна се и да је Немачка првак света у четворогодишњем мандату углавном због њега – увео је на протеклом Мундијалу своју Аргентину у четвртфинале, а потом се повредио, и нису Месијева индолентност, нити Игуаинов промашај, главни кривац што се Гаучоси нису окитили круном на најомраженијем, бразилском буњишту, не, да је играо Ди Марија, гарант би се другачија историја писала...

Откуд онда „штуцање“ у Јунајтеду, откуд поређења с Вероном, блиставим драгуљем из тијаре Серђа Крањотија, мегаломана који је од Лација замало направио Римско царство, са собом као Нероном у главној роли?

Данас је Лацио домаћински клуб који ретко кокетира са црвеном банковном линијом, понајпре захваљујући дисциплини, мирноћи и одговорности Клаудија Лотита – како то обично бива, његово се пословање и непристајање на компромисе са моралом и навијачима није допало ултрасима, но то је сасвим друга прича – и реално постављеним циљевима, дочим је на прелазу два века, са Креспом, Недведом, Нестом, био то страшан тим, у чијем је срцу био Верон, талисман и икона Олимпика.

Бриљантне игре у Италији препоручиле су га Алексу Фергусону, овај је искеширао скоро 30 милиона фунти истог дана када је у супротном смеру отерао Јапа Стама и густи су се облаци надвили над Олд Трафордом. Верон је изгледао као прави човек на правом месту, али у погрешно време – бреме огромних очекивања и медијског притиска, већег него и у фудбалом поседнутој Италији, успорило је његов корак на терену; Фергусон је лутао у концепцији, па је Аргентинац пречесто играо окренут голу леђима, као неки наопаки квотербек, што није био случај на Апенинима, ни у Лацију, ни у Сампдорији, ни у Парми, и то је спутавало његову визију; није му се свиђала ни клима, а темпераментни Латинос у њему никако није успевао да „кликне“ с навијачима...

Да не помињемо да је Фергусон већ имао своју средину – Гигс, Бекам, Сколс, Кин – и ни најкреативнији међу навијачима нису могли ту да виде место за даровитог сина легендарног Хуана Рамона Верона. А ускоро га није видео ни Ферги.

Био је то рецепт за пропаст, а када је постао позлаћена летња ласта у првом месецу Абрамовичеве владавине Челсијем – тада су стигли и Даф, Кол, Џонсон, Бриџ, Џереми – већ је било касно, и за њега и за Енглеску...

Вероново име постало је Севиџу и свим његовим истомишљеницима синоним за играча који се није снашао у Енглеској, а његов лик, са празним очима и погубљеним кретањем по кругу на центру терена, симбол пропасти. Од свих његових наступа у дресу Јунајтеда не памти се највише ниједан гол, ниједан пас, ниједан дриблинг, већ ритуал који су Бекам и он имали током загревања: изашли би сами на траву и добацивали се дугим лоптама с краја на крај терена, а да лопта ниједном не дотакне тло – била је то показна вежба технике и мајсторства, она која ће ретко, скоро никад, бити употребљавана пошто се чује први судијски звиждук...

Да ли је и Ди Марија, као отоич Верон, човек на правом месту у погрешном времену? Транзиција под Ван Галом не изгледа као да постоји ратни план, па чак ни бродски дневник, и Холанђанинове импровизације чешће му се обију о главу него што упале, чак и против много слабијих противника.

Суштински – ето како фудбал сервира иронију – у овај Ван Галов тим би се савршено уклопио онај Верон из 2001. године, баш као што би Фергију на прелазу два миленијума овакав Ди Марија дошао као поручен...

Па упркос Јунајтедовом пипању по мраку, Анхел ди Марија је – уз Рунија и Де Хеу – једини који је ове сезоне изгледао да зна шта ради и добар део голова био је његово масло, што је круцијална разлика у односу на Верона. Овај 27-годишњак има у ногама још макар пет сезона на врхунском нивоу, а ако је могао да се прилагоди Реалу и да буде прва виолина тима који је имао Бејла, Роналда, Алонса, Модрића и Бензему, може ваљда да извуче и Манчестер из буле.

Само не може то сам, ни без подршке с врха.

На крају Веронове прве сезоне у Јунајтеду, Алекс Фергусон одржао је једну од фасцинантнијих конференција за новинаре. Када су га, уочи меча са непобедивим Арсеналом, питали да ли је погрешио што је довео Аргентинца, Ферги је потпуно побеснео:
„Он је је..но сјајан играч“, загрмео је Шкот, пре него што је истерао новинаре, а онда им добацио. „А ви сте сви је..ни идиоти!“

То на крају није имало превише утицаја на Веронову игру наредне сезоне, али јесте на читав тим, осокољен подршком шефа и са новим самопоуздањем и енергијом. Зато Ван Гал мора да остави своју свешчицу на миру и да Робију Севиџу, осталим бардовима енглеског фудбала, али и сумњичавим навијачима, одлучно одбруси:
“Ди Марија је је..но сјајан играч. А ви сте сви је..ни идиоти!“