Da li je Di Marija novi Veron ili...?!

Da li je i Di Marija čovek na pravom mestu u pogrešnom vremenu? Tranzicija pod Van Galom ne izgleda kao da postoji ratni plan, pa čak ni brodski dnevnik, i Holanđaninove improvizacije češće mu se obiju o glavu nego što upale, čak i protiv mnogo slabijih protivnika.

Fudbal 15.03.2015 | 18:40

Svega nekoliko sati pre nego što će na nekadašnji Teatar snova, što već neko vreme živi u onoj ranojutarnjoj izmaglici u kojoj niste sigurni da li ste budni ili ne, izaći timovi Mančestera i Arsenala, svega nekoliko sati pre nego što će Luj van Gal morati da raširi ruke i prihvati da u prvoj sezoni u Engleskoj neće osvojiti nijedan trofej, svega nekoliko sati pre nego što će Anhel Di Marija za minut-dva dobiti dva žuta kartona, od kojih drugi na potpuno idiotski način, Robi Sevidž, nekadašnji dežurni kostolomac engleskih terena, a danas dežurni brbljivac engleskih TV kanala, postavio je pitanje od kojeg su se navijači Junajteda naježili više nego kada Antonio Valensija igra desnog beka, a Maruan Felaini usamljenog špica...

Da li je Anhel di Marija, najskuplje pojačanje u istoriji Junajteda, trešnja na vrhu basnoslovne torte koju je, sloj po sloj, čitavog prošlog avgusta zidao legendarni holandski trener, u stvari puka reinkarnacija svog zemljaka Huana Sebastiana Verona u đavolski crvenom dresu?

Sevidžova logika je jasna, baš kao i njegove neizgovorene „zadnje namere“. Kao što je na terenu Velšanin bio beskompromisni, pomalo prljavi borac, ispao iz šinjela onoga što su naši očevi i srpski komentatori zvali „ostrvski stil fudbala“, tako je on na braniku tog odveć anahronog diskursa i kao stručni konsultant.

Sevidž je pobornik (i dalje dominantne) teze o posebnosti engleskog fudbala, odnosno Premijer lige, onog samozaljubljenog i visokoparnog razgraničenja engleskog prvenstva i svakog drugog, s podrazumevanim kontekstom da je Premijer liga bolja, brža, teža, zahtevnija, drugačija od svih ostalih i da je mnogi talenat slomio zube i kosti na njoj. „Ne može svako da igra ovde“, ukratko.

Rezultati u evropskim takmičenjima u prethodnih nekoliko sezona ne daju im za pravo, mada će oni imati i kontraargument: nije li posrtanje najboljih engleskih klubova u Ligi šampiona i Ligi Evrope upravo neoborivi dokaz da je Premijer liga toliko jaka i iscrpljujuća da kontinentalni kupovi padaju u drugi plan, makar zbog teških nogu? U daljoj razradi, ova rasprava će neumitno dovesti i do hipotetičkih scenarija o tome kako bi se Barselona snašla u vetrovitom Stouku u utorak uveče, i da li bi Bajern izvukao živu glavu sa olujnog Selharst Parka, gde su tribine toliko blizu da momak iz prvog reda može da omiriše ožiljak Franka Riberija...

Sevidž je na tom fonu uporedio Anhela di Mariju i činjenicu da je dosad, po njemu, pokazao tek delić talenta koji ga je doveo na Ostrvo i koji mu je doneo zvanje najboljeg igrača prošlogodišnjeg finala Lige šampiona sa nekim ranijim top pojačanjima u Engleskoj – Ševčenkom i, pre svega, Veronom, abnormalno talentovanim fudbalerima koji su preko Lamanša našli svoju fudbalsku propast.

O Di Mariji, tom potcenjenom geniju se maltene sve zna, sem to da li je istina da je iz Reala proteran zato što nije dovoljno – pazite! – prijatnog izgleda za imidž najbogatijeg, najpoznatijeg kluba svih vremena. Razum govori da čak ni Florentino Perez, autor gnusnog termina Galaktikosi, nije toliko nastran da igrače deli na lepe i ružne, razum kaže da ni Karlo Ančeloti ne bi to trpeo ni podneo; ali onda se setite da su iste glasine kružile kada je Ronaldinjo trebalo da se doseli na Iberijsko poluostrvo i ta malena teorija zavere počinje da dobija vetar u jedra.

Zna se, dakle, da je Anhel di Marija gotovo kriminalno potcenjen fudbaler, genijalac sa savršenim osećajem za igru, sa pokretima koji mirišu na Astora Pijacolu, sa driblingom po kojem bi i Kortasar napisao neke nove „Školice“, sa radnom etikom koju samo siromašno, hiperaktivno dete iz Rozarija može da ima.

Zna se i da je Nemačka prvak sveta u četvorogodišnjem mandatu uglavnom zbog njega – uveo je na proteklom Mundijalu svoju Argentinu u četvrtfinale, a potom se povredio, i nisu Mesijeva indolentnost, niti Iguainov promašaj, glavni krivac što se Gaučosi nisu okitili krunom na najomraženijem, brazilskom bunjištu, ne, da je igrao Di Marija, garant bi se drugačija istorija pisala...

Otkud onda „štucanje“ u Junajtedu, otkud poređenja s Veronom, blistavim draguljem iz tijare Serđa Kranjotija, megalomana koji je od Lacija zamalo napravio Rimsko carstvo, sa sobom kao Neronom u glavnoj roli?

Danas je Lacio domaćinski klub koji retko koketira sa crvenom bankovnom linijom, ponajpre zahvaljujući disciplini, mirnoći i odgovornosti Klaudija Lotita – kako to obično biva, njegovo se poslovanje i nepristajanje na kompromise sa moralom i navijačima nije dopalo ultrasima, no to je sasvim druga priča – i realno postavljenim ciljevima, dočim je na prelazu dva veka, sa Krespom, Nedvedom, Nestom, bio to strašan tim, u čijem je srcu bio Veron, talisman i ikona Olimpika.

Briljantne igre u Italiji preporučile su ga Aleksu Fergusonu, ovaj je iskeširao skoro 30 miliona funti istog dana kada je u suprotnom smeru oterao Japa Stama i gusti su se oblaci nadvili nad Old Trafordom. Veron je izgledao kao pravi čovek na pravom mestu, ali u pogrešno vreme – breme ogromnih očekivanja i medijskog pritiska, većeg nego i u fudbalom posednutoj Italiji, usporilo je njegov korak na terenu; Ferguson je lutao u koncepciji, pa je Argentinac prečesto igrao okrenut golu leđima, kao neki naopaki kvoterbek, što nije bio slučaj na Apeninima, ni u Laciju, ni u Sampdoriji, ni u Parmi, i to je sputavalo njegovu viziju; nije mu se sviđala ni klima, a temperamentni Latinos u njemu nikako nije uspevao da „klikne“ s navijačima...

Da ne pominjemo da je Ferguson već imao svoju sredinu – Gigs, Bekam, Skols, Kin – i ni najkreativniji među navijačima nisu mogli tu da vide mesto za darovitog sina legendarnog Huana Ramona Verona. A uskoro ga nije video ni Fergi.

Bio je to recept za propast, a kada je postao pozlaćena letnja lasta u prvom mesecu Abramovičeve vladavine Čelsijem – tada su stigli i Daf, Kol, Džonson, Bridž, Džeremi – već je bilo kasno, i za njega i za Englesku...

Veronovo ime postalo je Sevidžu i svim njegovim istomišljenicima sinonim za igrača koji se nije snašao u Engleskoj, a njegov lik, sa praznim očima i pogubljenim kretanjem po krugu na centru terena, simbol propasti. Od svih njegovih nastupa u dresu Junajteda ne pamti se najviše nijedan gol, nijedan pas, nijedan dribling, već ritual koji su Bekam i on imali tokom zagrevanja: izašli bi sami na travu i dobacivali se dugim loptama s kraja na kraj terena, a da lopta nijednom ne dotakne tlo – bila je to pokazna vežba tehnike i majstorstva, ona koja će retko, skoro nikad, biti upotrebljavana pošto se čuje prvi sudijski zvižduk...

Da li je i Di Marija, kao otoič Veron, čovek na pravom mestu u pogrešnom vremenu? Tranzicija pod Van Galom ne izgleda kao da postoji ratni plan, pa čak ni brodski dnevnik, i Holanđaninove improvizacije češće mu se obiju o glavu nego što upale, čak i protiv mnogo slabijih protivnika.

Suštinski – eto kako fudbal servira ironiju – u ovaj Van Galov tim bi se savršeno uklopio onaj Veron iz 2001. godine, baš kao što bi Fergiju na prelazu dva milenijuma ovakav Di Marija došao kao poručen...

Pa uprkos Junajtedovom pipanju po mraku, Anhel di Marija je – uz Runija i De Heu – jedini koji je ove sezone izgledao da zna šta radi i dobar deo golova bio je njegovo maslo, što je krucijalna razlika u odnosu na Verona. Ovaj 27-godišnjak ima u nogama još makar pet sezona na vrhunskom nivou, a ako je mogao da se prilagodi Realu i da bude prva violina tima koji je imao Bejla, Ronalda, Alonsa, Modrića i Benzemu, može valjda da izvuče i Mančester iz bule.

Samo ne može to sam, ni bez podrške s vrha.

Na kraju Veronove prve sezone u Junajtedu, Aleks Ferguson održao je jednu od fascinantnijih konferencija za novinare. Kada su ga, uoči meča sa nepobedivim Arsenalom, pitali da li je pogrešio što je doveo Argentinca, Fergi je potpuno pobesneo:
„On je je..no sjajan igrač“, zagrmeo je Škot, pre nego što je isterao novinare, a onda im dobacio. „A vi ste svi je..ni idioti!“

To na kraju nije imalo previše uticaja na Veronovu igru naredne sezone, ali jeste na čitav tim, osokoljen podrškom šefa i sa novim samopouzdanjem i energijom. Zato Van Gal mora da ostavi svoju sveščicu na miru i da Robiju Sevidžu, ostalim bardovima engleskog fudbala, ali i sumnjičavim navijačima, odlučno odbrusi:
“Di Marija je je..no sjajan igrač. A vi ste svi je..ni idioti!“