Видео сјећања - Карлос Валдерама!

„Био је толико талентован да смо лопту - у тренуцима када нисмо знали шта ћемо с њом – увек гурали њему у ноге. Просто, знали смо да је неће изгубити. Често би се дешавало да онда он с њом уради нешто о чему смо сви остали могли само да сањамо“.

Фудбал 15.03.2015 | 00:00

Изгледао је као кловн са том фризуром. Али онима који су се током његове 22-годишње каријере налазили преко пута Карлоса Валдераме та чудновата појава није била нимало смешна. Ел Пибе је имао све оно што треба да краси типичног јужноамеричког аса. Технику, изражену црту вође, став и пре свега виц у игри због којег су га љубитељи бубамаре обожавали. А и тај жбун је помагао. Једноставно нисте могли да га не приметите. И то громко име - Карлос Валдерама. Икона јужноамеричког фудбала.

С поносом је на три светска првенства носио капитенску траку Колумбије, запамћен је као једна од најбољих „десетки“ у историји фудбала, иако то заправно није био у класичном смислу. Плејмејкер да, али не класична десетка. Има и оних који су склони да кажу да је његово умеће заправо преувеличано због тог изгледа поп звезде и пажње коју је привлачио тај упечатљиви жбун на глави. У Европи се није прославио. За три године у Монпељеу и још једну у Ваљадолиду освојио је само француски Куп. Како је то приметио његов саиграч из дана у Лиги 1, сада тренер Пари Сен Жермена Лоран Блан...
„Није му увек било лако у брзом и жестоком европском фудбалу“, говорио је својевремено Блан, не заборављајући притом да истакне природне квалитете Валдераме.

Пре свега осећај за „тоqуе“, што је шпански израз за игру кратких пасова – по могућству уз један додир - која је тек недавно еволуирала, а у чувену тики-таку. Ипак, оно што је изнад свега карактерисало Ел Пибеа било је нешто сасвим друго. Можда је Зинедин Зидан то радио боље.
„Био је толико талентован да смо лопту - у тренуцима када нисмо знали шта ћемо са њом – увек гурали њему у ноге. Просто, знали смо да је неће изгубити. Често би се дешавало да онда он с њом уради нешто о чему смо сви остали могли само да сањамо.“

Научио је то, како је сам причао, на прашњавим улицама Пескаита у родној Санта Марти, другог најстаријег града шпанских конквистадора у Јужној Америци. Желео је да буде зубар, али тешко је одолети заводљивој игри у крају који је Колумбији подарио више од 50 репрезентативаца. Тих година талентовани фудбалери су на Пескаиту ницали као крушке. Није Валдерама био тиква без корена. Фудбал су играла и његова браћа Алан и Роланд, његови рођаци Паул и Диди, па по мајчиној страни и Хулијан и Мигуел Паласио. Отац Харичо Валдерама био је професионалац у Унион Магдалени, касније и тренер у клубу у којем је Карлос и почео професионалну каријеру. У којем је, пошто га је отац још као дечака доводио на тренинге, и зарадио надимак Ел Пибе – Дечак.
„Хеј, где је дечак?“, питао је Харича једном приликом тада тренер и играч клуба, Аргентинац, Рубен Ел Турко Деибе. Запатило се. Карлос је постао Ел Пибе.

Лета су пролазила и коначно 1981, 20 година по Валдерамином рођењу, дечак је дебитовао за Унион у првој лиги Колумбије. Мајица извучена из шортса, штуцне спуштене до зглобова. Није деловао заплашено, али није деловало ни да ће од њега испасти један од, по званичном избору Фифе, 100 најбољих фудбалера у историји игре. Те 1981. четири дана је са убицама провео у затвору због тога што је ударио полицајца. После три године у Униону одлази у Милионариос. Није се снашао. Само годину касније нова станица је Депортиво Кали. За исте паре за које га је Милионариос купио – за 10.000.000 колумбијских пезоса, што је у то време био еквивалент суми од тричавих 25.000 америчких долара. Какав посао Депортива! Какав посао нашег Владице Поповића, шефа струке који је инсистирао на довођењу Ел Пибеа.

У Калију је Валдерама срео Бернарда Редина. Заједно су чинили страшан тандем и заједно се домогли места у репрезентацији. На Копа Америци 1987. свет је упознао Ел Пибеа. Водио је чету професора професора Франсиска Матурана до трећег места. У полуфиналу га је зауставио Чиле, у борби за брозану медаљу Валдерама је на култном Монументалу у Буенос Ајресу дириговао победом над домаћом Аргентином , тада актуелним светским шампионом са Дијегом Армандом Марадоном и Клаудијом Каниђом. Валдерама је проглашен за најбољег играча турнира.
„Чаробњак фудбалске интелигенције. Он без гледања зна где су му саиграчи. Лопте дели као руком“, коментарисао је легендарни аргентински стручњак Сезар Луис Меноти, тада већ бивши селектор Гаучоса и Барселоне.

Један аргентински новинар је написао...
„Магија на Монументалу. Фудбалску уметност сликао је жути дрес и густа плава коса. Мршав, некад повијен, руке су висиле као да нису прикачене за рамена. Изгледао је чудно, али је са лоптом у ногама био бриљантан. Прецизан на прву, у дриблингу, у пасу. Тако треба да изгледа десетка“.

Богати Европљани нису часили часа - за 2.500.000 долара Ел Пибе се преселио у Француску. Пре њега Ернесто Дијаз је био једини Колумбијац који је добио прилику да се окуша на Старом континенту. Играо је за Стандард Лијеж у другој лиги Белгије. Ово је био сасвим други ниво.

У Монпељеу није све ишло као по лоју. Валдерама је купљен упркос противљењу тренера Пјера Моске. Прву сезону Колумбијац је провео у улози резерве, било је утакмица у којима није био ни у протоколу. Код Емеа Жакеа било је тек нешто боље. Али је његов култни статус у Белгији наставио да расте. До Мундијала 1990. Ел Пибе је завредио капитенску траку. У групи са Југославијом, Немачком и Уједињеним Арапским Емиратима Лос Кафетероси су прошли као једна од четири најбоље трећепласиране екипе. Заслугом гола Фредија Ринкона на маестралан и Валдерами тако својствено додавање у ремију са Немачком.

У осмини финала она чувена грешка ноншалантног Ренеа Игите прокрчила је Камеруну и Рожеу Мили пут до места међу осам најбољих. Нико се није љутио. Побеђивали су и губили као тим. Матурана им је дозволио да се играју фудбала. Због тога их је нација и обожавала. Ах, како се само ситуација обрнула четири године касније. Балон еуфорије после епске победе од 5:0 над Аргентином у кључној утакмици квалификација, поново на Монументалу, пукао је на Светском првенству у САД. Рад са криминалом беснео је у домовини, играчи нису остали имуни.
„Никада нисам овако подбацио. Ово је најтужнији тренутак у мом животу“, искрен је био Валдерама после пораза од САД-а који је распршио снове о атаку на титулу.

Неколико недеља касније криминалци су убили Андреаса Ескобара, трагичара те утакмице, стрелца чувеног аутогола. Валдерама ће још једном као капитен водити Колумбију на планетарној смотри, али више није било исто.

На клупском плану је добио другу шансу. Ни у Ваљадолиду му нису цветале руже, иако га је на Пиринеје довео управо Матурана, тада на клупи тог шпанског прволигаша. Ел Пибеов боравак у Примери вероватно ће се понајвише памтити по оној “размени нежности“ са легендом Реала Мичелом. Валдерамину реакцију тешко је заборавити.

За 500.000 долара вратио се у Индепендијенте, за дупло већу суму је 1993. потписао за Атлетико Јуниор. Потез управе клуба многи су критиковали. Ел Пибеу је било већ 32 године. Те исте 1993. други пут у каријери је проглашен за најбољег играча Јужне Америке. Јуниору је донео две титуле првака Колумбије. И за крај САД, у којој је радост фудбала проносио давно пре Дејвида Бекама и Тијерија Анрија. Са 114 асистенција за Тампу Беј и Колорадо и данас је статистички други најбољи пакер МЛС лиге.

Тренерски хлеб није био за њега. Пробао је у Јуниору, али је одустао када је незадовољан одлуком судије Оскара Хулијана Руиза да свира пенал за Америку де Кали испред очију арбитара махао са 50.000 пезоса алудирајући да је поткупљен. Стога се задовољио раду са децом на Флориди. Повремено ради и као стручни консултант на богатим телевизијским станицама. Недавно је чувену фризуру скратио. Пре тога је и офарбао у розе како би скренуо кажњу на проблем рака дојке.

Фризура је отишла у историју, али сећање на Валдераму није избледело. Штавише, Ел Пибе је стекао митски статус. Фудбал га је волео. Као што је он волео лопту. Због тога је ваљда другоме није ни дао чак ни када су га по тројица вукла на земљу. Препуштао ју је само саиграчима када би угледао празан простор. Чинио је то беспрекорно. И због тога ће његово име заувек живети. Карлос Валдерама. Звучи на фудбал.