Video sjećanja - Karlos Valderama!

„Bio je toliko talentovan da smo loptu - u trenucima kada nismo znali šta ćemo s njom – uvek gurali njemu u noge. Prosto, znali smo da je neće izgubiti. Često bi se dešavalo da onda on s njom uradi nešto o čemu smo svi ostali mogli samo da sanjamo“.

Fudbal 15.03.2015 | 00:00

Izgledao je kao klovn sa tom frizurom. Ali onima koji su se tokom njegove 22-godišnje karijere nalazili preko puta Karlosa Valderame ta čudnovata pojava nije bila nimalo smešna. El Pibe je imao sve ono što treba da krasi tipičnog južnoameričkog asa. Tehniku, izraženu crtu vođe, stav i pre svega vic u igri zbog kojeg su ga ljubitelji bubamare obožavali. A i taj žbun je pomagao. Jednostavno niste mogli da ga ne primetite. I to gromko ime - Karlos Valderama. Ikona južnoameričkog fudbala.

S ponosom je na tri svetska prvenstva nosio kapitensku traku Kolumbije, zapamćen je kao jedna od najboljih „desetki“ u istoriji fudbala, iako to zapravno nije bio u klasičnom smislu. Plejmejker da, ali ne klasična desetka. Ima i onih koji su skloni da kažu da je njegovo umeće zapravo preuveličano zbog tog izgleda pop zvezde i pažnje koju je privlačio taj upečatljivi žbun na glavi. U Evropi se nije proslavio. Za tri godine u Monpeljeu i još jednu u Valjadolidu osvojio je samo francuski Kup. Kako je to primetio njegov saigrač iz dana u Ligi 1, sada trener Pari Sen Žermena Loran Blan...
„Nije mu uvek bilo lako u brzom i žestokom evropskom fudbalu“, govorio je svojevremeno Blan, ne zaboravljajući pritom da istakne prirodne kvalitete Valderame.

Pre svega osećaj za „toque“, što je španski izraz za igru kratkih pasova – po mogućstvu uz jedan dodir - koja je tek nedavno evoluirala, a u čuvenu tiki-taku. Ipak, ono što je iznad svega karakterisalo El Pibea bilo je nešto sasvim drugo. Možda je Zinedin Zidan to radio bolje.
„Bio je toliko talentovan da smo loptu - u trenucima kada nismo znali šta ćemo sa njom – uvek gurali njemu u noge. Prosto, znali smo da je neće izgubiti. Često bi se dešavalo da onda on s njom uradi nešto o čemu smo svi ostali mogli samo da sanjamo.“

Naučio je to, kako je sam pričao, na prašnjavim ulicama Peskaita u rodnoj Santa Marti, drugog najstarijeg grada španskih konkvistadora u Južnoj Americi. Želeo je da bude zubar, ali teško je odoleti zavodljivoj igri u kraju koji je Kolumbiji podario više od 50 reprezentativaca. Tih godina talentovani fudbaleri su na Peskaitu nicali kao kruške. Nije Valderama bio tikva bez korena. Fudbal su igrala i njegova braća Alan i Roland, njegovi rođaci Paul i Didi, pa po majčinoj strani i Hulijan i Miguel Palasio. Otac Haričo Valderama bio je profesionalac u Union Magdaleni, kasnije i trener u klubu u kojem je Karlos i počeo profesionalnu karijeru. U kojem je, pošto ga je otac još kao dečaka dovodio na treninge, i zaradio nadimak El Pibe – Dečak.
„Hej, gde je dečak?“, pitao je Hariča jednom prilikom tada trener i igrač kluba, Argentinac, Ruben El Turko Deibe. Zapatilo se. Karlos je postao El Pibe.

Leta su prolazila i konačno 1981, 20 godina po Valderaminom rođenju, dečak je debitovao za Union u prvoj ligi Kolumbije. Majica izvučena iz šortsa, štucne spuštene do zglobova. Nije delovao zaplašeno, ali nije delovalo ni da će od njega ispasti jedan od, po zvaničnom izboru Fife, 100 najboljih fudbalera u istoriji igre. Te 1981. četiri dana je sa ubicama proveo u zatvoru zbog toga što je udario policajca. Posle tri godine u Unionu odlazi u Milionarios. Nije se snašao. Samo godinu kasnije nova stanica je Deportivo Kali. Za iste pare za koje ga je Milionarios kupio – za 10.000.000 kolumbijskih pezosa, što je u to vreme bio ekvivalent sumi od tričavih 25.000 američkih dolara. Kakav posao Deportiva! Kakav posao našeg Vladice Popovića, šefa struke koji je insistirao na dovođenju El Pibea.

U Kaliju je Valderama sreo Bernarda Redina. Zajedno su činili strašan tandem i zajedno se domogli mesta u reprezentaciji. Na Kopa Americi 1987. svet je upoznao El Pibea. Vodio je četu profesora profesora Fransiska Maturana do trećeg mesta. U polufinalu ga je zaustavio Čile, u borbi za brozanu medalju Valderama je na kultnom Monumentalu u Buenos Ajresu dirigovao pobedom nad domaćom Argentinom , tada aktuelnim svetskim šampionom sa Dijegom Armandom Maradonom i Klaudijom Kaniđom. Valderama je proglašen za najboljeg igrača turnira.
„Čarobnjak fudbalske inteligencije. On bez gledanja zna gde su mu saigrači. Lopte deli kao rukom“, komentarisao je legendarni argentinski stručnjak Sezar Luis Menoti, tada već bivši selektor Gaučosa i Barselone.

Jedan argentinski novinar je napisao...
„Magija na Monumentalu. Fudbalsku umetnost slikao je žuti dres i gusta plava kosa. Mršav, nekad povijen, ruke su visile kao da nisu prikačene za ramena. Izgledao je čudno, ali je sa loptom u nogama bio briljantan. Precizan na prvu, u driblingu, u pasu. Tako treba da izgleda desetka“.

Bogati Evropljani nisu časili časa - za 2.500.000 dolara El Pibe se preselio u Francusku. Pre njega Ernesto Dijaz je bio jedini Kolumbijac koji je dobio priliku da se okuša na Starom kontinentu. Igrao je za Standard Lijež u drugoj ligi Belgije. Ovo je bio sasvim drugi nivo.

U Monpeljeu nije sve išlo kao po loju. Valderama je kupljen uprkos protivljenju trenera Pjera Moske. Prvu sezonu Kolumbijac je proveo u ulozi rezerve, bilo je utakmica u kojima nije bio ni u protokolu. Kod Emea Žakea bilo je tek nešto bolje. Ali je njegov kultni status u Belgiji nastavio da raste. Do Mundijala 1990. El Pibe je zavredio kapitensku traku. U grupi sa Jugoslavijom, Nemačkom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima Los Kafeterosi su prošli kao jedna od četiri najbolje trećeplasirane ekipe. Zaslugom gola Fredija Rinkona na maestralan i Valderami tako svojstveno dodavanje u remiju sa Nemačkom.

U osmini finala ona čuvena greška nonšalantnog Renea Igite prokrčila je Kamerunu i Rožeu Mili put do mesta među osam najboljih. Niko se nije ljutio. Pobeđivali su i gubili kao tim. Maturana im je dozvolio da se igraju fudbala. Zbog toga ih je nacija i obožavala. Ah, kako se samo situacija obrnula četiri godine kasnije. Balon euforije posle epske pobede od 5:0 nad Argentinom u ključnoj utakmici kvalifikacija, ponovo na Monumentalu, pukao je na Svetskom prvenstvu u SAD. Rad sa kriminalom besneo je u domovini, igrači nisu ostali imuni.
„Nikada nisam ovako podbacio. Ovo je najtužniji trenutak u mom životu“, iskren je bio Valderama posle poraza od SAD-a koji je raspršio snove o ataku na titulu.

Nekoliko nedelja kasnije kriminalci su ubili Andreasa Eskobara, tragičara te utakmice, strelca čuvenog autogola. Valderama će još jednom kao kapiten voditi Kolumbiju na planetarnoj smotri, ali više nije bilo isto.

Na klupskom planu je dobio drugu šansu. Ni u Valjadolidu mu nisu cvetale ruže, iako ga je na Pirineje doveo upravo Maturana, tada na klupi tog španskog prvoligaša. El Pibeov boravak u Primeri verovatno će se ponajviše pamtiti po onoj “razmeni nežnosti“ sa legendom Reala Mičelom. Valderaminu reakciju teško je zaboraviti.

Za 500.000 dolara vratio se u Independijente, za duplo veću sumu je 1993. potpisao za Atletiko Junior. Potez uprave kluba mnogi su kritikovali. El Pibeu je bilo već 32 godine. Te iste 1993. drugi put u karijeri je proglašen za najboljeg igrača Južne Amerike. Junioru je doneo dve titule prvaka Kolumbije. I za kraj SAD, u kojoj je radost fudbala pronosio davno pre Dejvida Bekama i Tijerija Anrija. Sa 114 asistencija za Tampu Bej i Kolorado i danas je statistički drugi najbolji paker MLS lige.

Trenerski hleb nije bio za njega. Probao je u Junioru, ali je odustao kada je nezadovoljan odlukom sudije Oskara Hulijana Ruiza da svira penal za Ameriku de Kali ispred očiju arbitara mahao sa 50.000 pezosa aludirajući da je potkupljen. Stoga se zadovoljio radu sa decom na Floridi. Povremeno radi i kao stručni konsultant na bogatim televizijskim stanicama. Nedavno je čuvenu frizuru skratio. Pre toga je i ofarbao u roze kako bi skrenuo kažnju na problem raka dojke.

Frizura je otišla u istoriju, ali sećanje na Valderamu nije izbledelo. Štaviše, El Pibe je stekao mitski status. Fudbal ga je voleo. Kao što je on voleo loptu. Zbog toga je valjda drugome nije ni dao čak ni kada su ga po trojica vukla na zemlju. Prepuštao ju je samo saigračima kada bi ugledao prazan prostor. Činio je to besprekorno. I zbog toga će njegovo ime zauvek živeti. Karlos Valderama. Zvuči na fudbal.