Навијачи вређали дјевојчицу ''са Дауном'', а онда су играчи...

Људи се међусобно разликују. Чак и они налик "јаје јајету" посве су другачији. Та лепота различитости, а опет - заједништво, или саборност како се то у давна времена код нас говорило, нешто је што појединци схватају и радују јој се, а појединци ни не знају колико уме да буде лепа. Из незнања се често рађају заблуде, из заблуда неретко и злоба, а једна таква непристојност - изродила је чудесну заштитну реакцију.

Кошарка 12.03.2015 | 16:40

Мала Десире "Ди" Ендрјуз је рођена са Дауновим синдромом. То је, како се стручно каже, "конгенитални поремећај" која погађа сваку нацију и сваку расу, оба пола подједнако, није наследна, а статистике кажу да су мало веће шансе да такву децу добију мајке старије од 35 година. Услед овог поремаћаја деца постају "монголоидна", због лица налик Монголима, а како се малишани рађају са хромозомом вишка - то доводи и до менталне ретардације. Она је углавном умерена: тек свако десето дете које се роди са Дауновим синдромом има веома изражену ретардацију, но чак и она остала - неретко су одбачена од околине. И, није то само код нас случај, ма колико овде добрих људи било, дешавају се та одбацивања широм планете. Али, широм ње има и љубави.

Десире завршава основну школу у једном америчком граду. Нису важни ни име школе ни име града за ову причу, важно је да је она била прилично лепо прихваћена. Има посебног наставника који о њој води рачуна на часовима на којима присуствује са осталом децом (у чему се инклузија у развијеном свету углавном и разликује од ове наше, где васпитачи падају на нос покушавајући да истовремено уздижу оне који су много различити, а унапреде таленте). Међутим, то што су малу Десире примили да буде и чирлидерсица, није се свидело некоме ко се нашао трибинама током кошаркашке утакмице те основне школе.

Штавише, тај неки навијач са трибина ју је вређао. Младић, у друштву себи сличних, вређао је дете са Дауновим синдромом, дете које је уз музику - плесало у неком свом ритму.

И, то би вероватно потрајало да играчи из Десирине школе нису сами прекинули меч...

... а онда се, један по један, попели на трибину и стали испред мангупа.

Када је њему и његовим другарима цела екипа објаснила да ће се кошарка играти тек када престану тако да се понашају, уследили су збуњеност и шокирана лица.

Онда су се ти навијачи благо постидели, па све више и више, како је у тој хали моћ тишине нарастала, да би потом - упутили извињење.

Када се све смирило, један од младих кошаркаша који су иступили и ставили до знања да на такве коментаре публике не пристаје, Мајлс Родригез, за локалне медије је појаснио своје и понашање саиграча:

"Није фер да људе малтретирате и вређате само зато што су различити од вас. Ми смо, заправо, сви исти. Бог нас, у суштини, ствара исте", каже Родригез, а његов саиграч Тимоти Ниман додаје:

"Ово је био онај тренутак када покажете да сте прави тим. Не само кошаркашки тим, већ тим људи који су спремни да пруже подршку".

А мала "Ди", како зову Десире, добила је тог дана не само подршку и заштиту, него и нове другове.

Сада јој се више не дешава да понекад иде сама кроз школу: увек је неко уз њу.

Њена школска сала више није безимена: "Дијина кућа" је зову сви који у салу уђу.

"Ово је слатко, љубазно, прелепо, невероватно!", каже мала Десире после свега.

Таква и јесте љубав, "Ди".