Представљамо први Мастерс - Индијан Велс!

Турнир у Индијан Велсу један је од највећих и најважнијих догађаја у свету тениса, а представља и први Мастерс из серије 1000 у сезони. Централни терен у пустињи четврти је највећи на планети и овај турнир води велику “битку“ са оним у Мајамију за незваничну титулу петог Грен слема. Под калифорнијским сунцем стасали су велики играчи, одигравали велики мечеви, али се на том месту десио вероватно најмрачнији тренутак у историји америчког тениса.

Тенис 13.03.2015 | 00:00

Година је била 2001, цела држава чекала је већ шести међусобни меч сестара Венус и Серене Вилијамс. Међутим, до њега није дошло, пошто је Венус одустала од полуфинала због упале тетиве. Овакав потез изнервирао је навијаче у Индијан Велсу који су пре почетка финалног сусрета Серене и Ким Клајстерс извиждали две сестре и њиховог оца Ричарда.

Публика није могла да опрости Американкама што су им ускратиле дерби, а многи су ова дешавања повезивали са чињеницом да су сестре Вилијамс тамнопуте. Венус и Серена касније су постале велике шампионке, али су изјавиле да се никада више не појаве у Индијан Велсу.

Међутим, тренутно прва играчица на WТА листи одлучила је да прекине бојкот дугачак 14 година, а у колумни коју је написала за магазин “Тајм” описала је најтежи дан у свом животу.

“Биле смо аутсајдери.

Био је март 2001. године, а ја сам имала 19 и покушавала да побеђујем и будем најбоља што могу – и због себе, али и због деце којима сам постајала узор. Провела сам десетине хиљада сати и већи део свог детињства сервирајући, трчећи, тренирајући свакодневно како бих остварила свој сан. Онда је он постао стварност. Изгледала сам другачије као тамнопута тенисерка. Звучала сам другачије, облачила се другачије, сервирала другачије. Али, када бих изашла на терен, могла сам да се такмичим са било ким.

Турнир у Индијан Велсу у Калифорнији имао је посебно место у мом срцу – тамо сам 1997. победила на свом првом мечу, заједно са сестром Венус у дублу. Онда сам села и гледала је како се квалификује за главни жреб и прави магичну серију до четвртфинала. То је била огромна победа не само за њу, већ и за целу породицу, означивши почетак нове ере коју смо несвесно писале. Такође, моја прва велика победа десила се тамо, када сам '99 у финалу савладала Штефи Граф.

Када сам стигла у Индијан Велс две године касније желела сам још једну титулу, била сам спремна. Али колико год била спремна, ништа није могло да ме припреми за оно што се десило у финалу. Од тренутка када сам изашла на терен, публика је почела да виче и звижди. У полуфиналном мечу пре тога требало је да играм против Венус, али је она имала упалу тетиве и морала је да се повуче. Очигледно је то наљутило многе навијаче. Током целокупне каријере, интегритет је за мене био све, за Венус чак и више. Лажне оптужбе да су наши мечеви намештени много боле, дубоко су нас расекле и повредиле. Расистичка подструја која је уследила била је болна, збуњујућа и неправедна. У игри коју сам волела свим срцем, на једном од турнира који сам највише ценила, одједном сам се осетила непожељном, самом и уплашеном.

И поред толико тренинга, припрема и самопоуздања, чак и најбољи такмичари у спорту имају глас сумње који им говори да нису довољно добри. Имам среће да, шта год ми се догађа изнутра, моја жеља за победом је већа.

Када су ме извиждали у Индијан Велсу, што се у том тренутку чинило као 'цео мој свет', глас сумње постао је стваран. У том тренутку нисам разумела шта се догађа, али што је још горе, нисам имала жељу да побеђујем. Све се дешавало веома брзо.

То ме је прогањало дуго времена, као и Венус и целу нашу породицу, и најважније од свега – разбеснело и растужило нашег оца. Посветио је цео живот како би нас припремио за невероватно путовање, а онда је морао да седи и гледа како се ругају његовој ћерки, што је евоцирало хладне успомене његовог одрастања на југу.

Четрнаест година живота и тениса касније, осећам да је ситуација другачија. Пре неколико месеци, када је председник Руске тениске федерације Шамил Тарпишчев расистички и сексистички вређао Венус и мене, WТА и УСТА (Тениска асоцијација Сједињених Држава) су га моментално осудиле. То ме је подсетило колико далеко је спорт отишао и колико далеко сам ја стигла.

Размишљала сам много пута да се вратим у Индијан Велс током претходних година. Неколико пута сам рекла да никада више нећу играти тамо. И верујте ми, тако сам мислила. Признајем да ме је плашило – шта ако се појавим на терену и сви почну да ми звижде? Кошмар би почео поново.

Било је тешко заборавити сате плакања у свлачионици Индијан Велса после победе 2001, вожње назад до Лос Анђелеса и осећаја као да сам изгубила највећи меч икада – не тениски меч, већ онај много већи, за једнакост. Емотивно се чинило лакше да останем дистанцирана, многи су ми сугерисали да никада не би требало да се вратим у 'пустињу', док су други причали да је то требало да урадим пре много година. Разумем одлично обе стране приче и дуго сам се са истим 'рвала' док нисам послушала своје срце.

Срећом, налазим се у тренутку каријере у којем не морам ништа да доказујем. И даље сам мотивисана као увек, али је 'вожња' овога пута мало лакша. Играм из љубави према овој игри и са том љубављу у мислима, новим разумевањем и значењем опраштања, поносно ћу се вратити у Индијан Велс 2015. године.

Мајка ме је одгајила да слободно волим и опраштам. “И када стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама грешке ваше” – јеванђеље по Марку (11:25). Верујем да су навијачи у Индијан Велсу сазрели током година тениса и да ме боље знају него што је то било 2001.

Индијан Велс је био пресудни тренутак моје приче, а и ја сам такође део приче турнира. Заједно имамо прилику да напишемо другачији крај”.

Четрнаест година касније Серена Вилијамс започиње нову причу на турниру који почиње у среду, овога пута ће она имати срећан крај.