Сјећања: Кад су Лале на КЕШ јуришале..и плакале!

Тог пролећа 1967. Југославија је прва у Источној Европи објавила закон о приватним инвестицијама. Александар Ранковић је искључен из СКЈ. Власт у Грчкој преузела је војна хунта. Ухапшен је Мухамед Али, јер је одбио позив за регрутацију, а нешто касније у Боливији је убијен Ернесто Че Гевара. Мјузикл „Коса“ први пут је изведен на Бродвеју. Тог истог пролећа, за разлику од претходног, Нови Сад је туговао због Војводине...

Фудбал 08.03.2015 | 00:00

Лето прелази у јесен 1966... Почело је емитовање трећег програма Радио Београда; изашао је први број Темпа; Енглеска је по први пут и једини пут у историји постала шампион света у фудбалу. На Четвртом брионском пленуму Тито је сменио Леку Ранковића са чела Удбе. На другом крају света "Дорси" су снимили први албум... Џон Ленон је срео Јоко Оно и "помислио да је значајнији од Исуса", а Никица Мариновић у Лондону проглашена је за најлепшу Европљанку... Добар део света њихао се уз Yестердаy и скакутао док је ишла Yеллоw субмарине. Други су заоштравали сукобе у Вијетнаму.

А на југу Бачке новосадске сокаке обузеле су нове ферије, иако старе још нису ишчезле из пијаних глава. Као ни звуци тамбурица. И баш се добро тамбурало лане. А како и не би?! Војводина је по први пут тог пролећа постала шампион. Шампион Југославије! Први пут у педесетогодишњој историји! Страшан тим: Илија Пантелић на голу, па онда Алексић, Нештицки, Секереш, Николић, Брзић, Павлић, Тривић, Пушибрк, Такач... Војводина прва, Динамо други, Вележ трећи, Ријека четврта, па тек онда Звезда пета. Партизан 11, а сплитски Хајдук 13!

Рачунајући све шампионате од Другог светског рата па до распада велике државе, мало је оних који су тако убедљиво освојили титулу. Новосађани су од другопласираног имали чак осам бодова вишка у систему када се за победу добијало два бода.

Те јесени 1966. Стара дама нашег фудбала кренула је стидљиво у освајање Европе. Биле су златне шездесете, репрезентација у пуном залету, Партизан вицепрвак Европе, Звезда само што није засијала... Од провинцијског тима нико ништа није очекивао, али ти момци су имали жарку жељу да покажу колико вреде.

НИКО НИЈЕ СМЕО НА ЦРТУ АМБАСАДОРУ

Шампионска екипа Војводине почела је да се формира почетком шездесетих, на челу са Фрањом Хирманом. Чувени тренер - који је читав свој рад базирао на другарству, суштински на аматеризму вишег нивоа - повукао се 1964, а на његово место дошао је касније легендарни Бранко Станковић. Тим је практично остао исти, дошли су само Тривић, Савић и Брзић.
"Првих неколико недеља са Станетом било је паклено. Ми то нисмо могли да схватимо, да разумемо. Трчање без лопте, вежбе снаге... Ужас! Једног дана на тренингу жестоко сам се посвађао са њим. Ја голман, а све то морам да радим као остали фудбалери. Пала је озбиљна препирка и истерао ме са тренинга. Сутрадан, ја долазим на стадион. Дођем испред, четири корака напред, три назад... Не иде ми се. Види он мене ту на степеништу. Срамота ме. Свашта сам му рекао дан пре. Немам куд… ‘Лепи, идемо да направимо један тренинг да ови мангупи попадају у несвест’, крене он причу и мало ме опусти. У земљу сам хтео да пропаднем од стида", присећао се недавно покојни Илија Пантелић.

Бранко Станковић, звани Амбасадор, некада сјајни халф, у тренерском смислу својим методама донео је професионализам у југословенски фудбал. Имао је ту срећу да су га се фудбалери на почетку плашили – пре свега због његових габарита – али нове методе рада није било лако увести.
"Једног дана на тренингу нас је толико мучио да смо у једном тренутку сви међусобно разговарали о томе. Било је разних идеја. На крају је усвојено да истакнемо једног од нас да се побије са њим. Одлука је била да то буде Таки".

Силвестер Такач, један од најбољих фудбалера откако је фудбала у Новом Саду, тада је био само сиромашни Русин из Ђурђева села. У Новом Саду за ручак, доручак и вечеру имао је кашику масти на парче хлеба, а код куће – ни толико. Било је их је деветоро у породици, али знао је шта хоће и имао је херца. На "двобој", ипак, није изашао баш осокољен. Станковић је одмах знао о чему се ради. Стао је пред њега, погледао га с оне своје висине, надмено прекрстио руке и не баш сходно свом темпераменту тихо рекао:
"Прашњави (било је лето, на терену много више прашине него траве, прим. аут.), ако те спуцам шаком у главу сабићу те у земљу!

И више није било проблема између новог тренера и играча. Дошла је зима, ново лето, па опет зима. Стане није дао се снег чисти. Играчи су трчали кроз сметове, а он се у шампионској полусезони враћао на зачеље да погура лењивце и опет одлазио на чело, претичући све одреда, као пример најбољима. Имао је у том тренутку 50 година. Купио их је за сва времена, али оно што је било важније екипа је била спремна за све могуће изазове.
"Са Бранком Станковићем није било компромиса. Он је увек био у праву и никада није попуштао, али је брзо заборављао неспоразуме и несугласице. Опет, имао је ту срећу да иза себе има директора какав је био Вујадин Бошков. Сушта супротност, дипломата, смирен човек... Са њим је увек било компромиса. Када смо видели да стижу паре, бодови, слава... Станковић је за нас постао бог", надовезаће се на ову причу Ивица Брзић.

АТЛЕТИКО ЈЕ ДОБРО ПЛАТИО ЧАС ФУДБАЛА…

Са сјајном екипом момака и таквим водећим тандемом Војводина је кренула у поход на Куп европских шампиона у смирај 1966. Први ривал била је бечка Адмира. Иако је иза себе оставила тада велики Рапид и Аустрију, у двомеч са Новосађанима ушла је као благи аутсајдер. Утакмица на "Пратеру" завршена је тријумфом Војводине резултатом 1:0 (једини погодак постигао Силвестер Такач), али у реваншу није било нимало лако. Већ тада почеле су да колају приче како би за такву прилику стадион у Новом Саду морао да има рефлекторе. Покренуте су многе иницијативе, но од посла није било ништа. Оно што је посебно снизило морал навијачима јесте чињеница да телевизија није преносила меч, те да се са радија могао чути само мађарски коментатор.

Војводина у реваншу није одиграла на свом нивоу, меч је завршен без голова и сумња се увукла под кожу готово свима. Жреб за осмину финала додатно је закомпликовао ситуацију. Извучен је првак Шпаније Атлетико Мадрид. Барселону у том тренутку предводе Шандор Кочиш, Гаљего, Рексач... У белом дресу Реал Мадрида играју Пушкаш, Хенто, Амансио, Пири, Сантамарија... А шампион – Атлетико!

Вујке је оценио да његов тим нема шта да тражи у том двомечу и зарад бар једног спектакла у Новом Саду, под светлошћу рефлектора, у зиму 1966. продао је најбољег стрелца екипе Такача, затим поузданог бека и центарфора (?!) Ђорђа Павлића и центахалфа Жарка Николића. Таки је завршио у Рену, Николић у Шалкеу, а Ђорђе Павлић, боем и шерет из Руме, који се увек држао оне народне "ако 'оћеш Сремац бити, девет дана мораш пити", отишао је у Дуизбург. Овај потоњи није много постигао одласком у иностранство, али добро су га запамтили и Зелер и Герд Милер и Нецер и Оверат... Причало се по дунавским чардама тих дана да је костобране највиђенијих Немаца "претресао".
"Да Такач није отишао на зиму у Француску, били бисмо најозбиљнији кандидати за освајање Купа шампиона. Он је потписао за Рен после трећег меча са Атлетиком, јер нико није веровао да можемо више од тога", присећао се Ивица Брзић.

Прву утакмицу против Мадриђана у Новом Саду Војводина је добила резултатом 3:1. Голове су постигли Такач (3. минут), Илија Пантелић (74. минут, из пенала, оцу Пепеа Реине – први и једини гол неког голмана у Купу шампиона из игре до данас, пошто је прво промашио ударац са беле тачке) и Брзић (86. минут). Почасни погодак за Шпанце био је дело Луиса Арагонеса у 55. минуту. У реваншу је било 2:0 за Атлетико и правила су налагала да се одигра мајсторица.

Финансијски неупоредиво моћнији ривал одмах је предложио Новосађанима који су једва сакупили новац за пут до Мадрида, уз помоћ навијача: "Да одиграмо и трећу код нас, а ви ћете добити надокнаду". Када је је чуо о којој се цифри ради (25.000 долара) Вујадин Бошков ниједног момента није размишљао. Уз консултације с остатком управе одлука је донета још током исте ноћи.

На ту цифру, још је сваки фудбалер Војводине добио по 1.000 долара.
"Велике су то паре биле за оно време. Али, не заборавите, ми смо на путу до шампионске титуле добили све београдске екипе на њиховом терену: Звезду, Партизан, Раднички и ОФК Београд. Па онда Хајдук у Сплиту и Динамо у Загребу", подсећао је својевремено Брзић.

И онда чудо на Манзанаресу! После 2:0 за домаћина Станковићев тим у ритму војвођанског бећарца стиже до 2:2 и продужетака. У 102. минуту Силвестер Такач постиже свој други гол и тако одводи Новосађане у четвртфинале Купа шампиона!

Како би све попримило елементе врхунске драме, потрудио се судија О'Нил, искључивши Пушибрка и Тривића. Секереш је већ био повређен, па се слободно може рећи да је Војводина сусрет завршила са осам играча. Преноса поново није било, али памти се коментар Лазара Васића на радију, бившег голмана Војводине, а тада новинара "Дневника"...
"Да ли рећи једно љубим вас све? Јер овако нешто још није доживео наш спорт... Наш фудбал и боје наше земље на том пољу! Тешко је наћи одговарајуће речи одушевљењу које ове ноћи влада међу групицом Југословена у далекој Шпанији, загрљени и срећни овде у поноћним часовима... Никада нисам доживео толико среће, толико драме и толико радости".

Кажу да на дочеку на сурчинском аеродрому није било много Новосађана, али памти се он и дан данас. Доживљај за незаборав. Постоје неке избледеле фотографије...

ПЛЕС ПОД СВЕТЛОМ РЕФЛЕКТОРА

А онда су прошли снегови и мирисе спаљеног багрема сменио је мартовски наговештај новог пролећа. У Нови Сад дошао је Селтик, шампион Шкотске. И опет једна непроверена прича из давнина: за Бранка Станковића момке Џока Стина "шпијунирао" је Здравко Рајков, један од највећих послератних асова новосадске Старе даме. Причало се да му је у томе помагао и сам Бил Шенкли?! Мање важно...

Остало је упамћено за сва времена – Селтик је на данашњем Карађорђу заиграо под светлошћу рефлектора! И – изгубио.
"Код куће смо играли без три стандардна играча! Тривић и Пушибрик су били суспендовани због црвених картона у Мадриду, а није било ни Владимира Савића. Плус они који су отишли", подсећа Брзић.

Трка са временом била је невероватна. Рефлектори су били постављени, али требало их је довести у ред, како би покривали цео терен, а то није ишло баш лагано. После неколико тестирања коначно су се сложиле све коцкице. Далеко од тога да је било идеално, али успело је. Ни прописи УЕФА тада нису били толико ригорозни. На стадиону се окупило близу 30.000 људи, ни игла није имала где да падне. Чим је ноћ пала, а навијачи изнад стадиона видели светла, назвали су их "Такијеве очи".

Сав онај труд Бранка Станковића изашао је те вечери на видело. Војводина је утакмицу против Селтика одиграла толико добро да се физичка надмоћ Острвљана уопште није видела. Бојси су се бранили, бранили и умало одбранили. Станић је средином другог полувремена успео да постигне гол за коначних 1:0 (кроз ноге Симпсону), али чим се меч завршио многима на стадиону било је јасно да то вероватно неће бити довољно за реванш.

Оно што се догодило у реваншу у Глазгову данас многи називају спортском трагедијом. Широке народне масе на овим просторима тек пре неколико година имале су прилику да погледају читав снимак тог сусрета. Војводина је поново била потпуно равноправан ривал највећем Селтику. Ако не и боља у првих 45 мината... Моћнију екипу тај славни тим никада није имао. Голом Чалмерса у 58. минуту домаћин је дошао до тог толико жељеног гола, а онда су оба тима спустила гард. Прштало је на све стране...
"Имали смо на 0:0 шансе, на 1:0 још три стопостотне и на крају примили гол у надокнади", враћао је филм нешто пред смрт Илија Пантелић.

Наша се Воша са Селтиком тукла баш мушки. Истекао је и 90. минут. Руководства два тима већ су започела преговоре око тога где ће бити одиграна мајсторица, а онда... Били Мекнил! Била је надокнада времена која у оно време званично и није постојала. Неко неписано правило... Гунгула, радост... Оде Селтик у полуфинале! Прво на Дуклу, па лагано у финале и онда на трон. Бојси узеше титулу.

Томи Гемил је после приповедао – нека послужи за утеху и у овом случају – "Војводина је била најбоља екипа с којом смо играли те године. Најтврђи орах. Заиста су нам загорчали живот".

Тог пролећа Југославија је прва у Источној Европи објавила закон о приватним инвестицијама; Ранковић је искључен из СКЈ; власт у Грчкој преузела је војна хунта; ухапшен је Мухамед Али, јер је одбио позив за регрутацију; нешто касније у Боливији је убијен Ернесто Че Гевара, а мјузикл "Коса" први пут је изведен на Бродвеју.

Тог пролећа, за разлику од претходног, Нови Сад је туговао због Војводине...