Sjećanja: Kad su Lale na KEŠ jurišale..i plakale!

Tog proleća 1967. Jugoslavija je prva u Istočnoj Evropi objavila zakon o privatnim investicijama. Aleksandar Ranković je isključen iz SKJ. Vlast u Grčkoj preuzela je vojna hunta. Uhapšen je Muhamed Ali, jer je odbio poziv za regrutaciju, a nešto kasnije u Boliviji je ubijen Ernesto Če Gevara. Mjuzikl „Kosa“ prvi put je izveden na Brodveju. Tog istog proleća, za razliku od prethodnog, Novi Sad je tugovao zbog Vojvodine...

Fudbal 08.03.2015 | 00:00

Leto prelazi u jesen 1966... Počelo je emitovanje trećeg programa Radio Beograda; izašao je prvi broj Tempa; Engleska je po prvi put i jedini put u istoriji postala šampion sveta u fudbalu. Na Četvrtom brionskom plenumu Tito je smenio Leku Rankovića sa čela Udbe. Na drugom kraju sveta "Dorsi" su snimili prvi album... Džon Lenon je sreo Joko Ono i "pomislio da je značajniji od Isusa", a Nikica Marinović u Londonu proglašena je za najlepšu Evropljanku... Dobar deo sveta njihao se uz Yesterday i skakutao dok je išla Yellow submarine. Drugi su zaoštravali sukobe u Vijetnamu.

A na jugu Bačke novosadske sokake obuzele su nove ferije, iako stare još nisu iščezle iz pijanih glava. Kao ni zvuci tamburica. I baš se dobro tamburalo lane. A kako i ne bi?! Vojvodina je po prvi put tog proleća postala šampion. Šampion Jugoslavije! Prvi put u pedesetogodišnjoj istoriji! Strašan tim: Ilija Pantelić na golu, pa onda Aleksić, Nešticki, Sekereš, Nikolić, Brzić, Pavlić, Trivić, Pušibrk, Takač... Vojvodina prva, Dinamo drugi, Velež treći, Rijeka četvrta, pa tek onda Zvezda peta. Partizan 11, a splitski Hajduk 13!

Računajući sve šampionate od Drugog svetskog rata pa do raspada velike države, malo je onih koji su tako ubedljivo osvojili titulu. Novosađani su od drugoplasiranog imali čak osam bodova viška u sistemu kada se za pobedu dobijalo dva boda.

Te jeseni 1966. Stara dama našeg fudbala krenula je stidljivo u osvajanje Evrope. Bile su zlatne šezdesete, reprezentacija u punom zaletu, Partizan viceprvak Evrope, Zvezda samo što nije zasijala... Od provincijskog tima niko ništa nije očekivao, ali ti momci su imali žarku želju da pokažu koliko vrede.

NIKO NIJE SMEO NA CRTU AMBASADORU

Šampionska ekipa Vojvodine počela je da se formira početkom šezdesetih, na čelu sa Franjom Hirmanom. Čuveni trener - koji je čitav svoj rad bazirao na drugarstvu, suštinski na amaterizmu višeg nivoa - povukao se 1964, a na njegovo mesto došao je kasnije legendarni Branko Stanković. Tim je praktično ostao isti, došli su samo Trivić, Savić i Brzić.
"Prvih nekoliko nedelja sa Stanetom bilo je pakleno. Mi to nismo mogli da shvatimo, da razumemo. Trčanje bez lopte, vežbe snage... Užas! Jednog dana na treningu žestoko sam se posvađao sa njim. Ja golman, a sve to moram da radim kao ostali fudbaleri. Pala je ozbiljna prepirka i isterao me sa treninga. Sutradan, ja dolazim na stadion. Dođem ispred, četiri koraka napred, tri nazad... Ne ide mi se. Vidi on mene tu na stepeništu. Sramota me. Svašta sam mu rekao dan pre. Nemam kud… ‘Lepi, idemo da napravimo jedan trening da ovi mangupi popadaju u nesvest’, krene on priču i malo me opusti. U zemlju sam hteo da propadnem od stida", prisećao se nedavno pokojni Ilija Pantelić.

Branko Stanković, zvani Ambasador, nekada sjajni half, u trenerskom smislu svojim metodama doneo je profesionalizam u jugoslovenski fudbal. Imao je tu sreću da su ga se fudbaleri na početku plašili – pre svega zbog njegovih gabarita – ali nove metode rada nije bilo lako uvesti.
"Jednog dana na treningu nas je toliko mučio da smo u jednom trenutku svi međusobno razgovarali o tome. Bilo je raznih ideja. Na kraju je usvojeno da istaknemo jednog od nas da se pobije sa njim. Odluka je bila da to bude Taki".

Silvester Takač, jedan od najboljih fudbalera otkako je fudbala u Novom Sadu, tada je bio samo siromašni Rusin iz Đurđeva sela. U Novom Sadu za ručak, doručak i večeru imao je kašiku masti na parče hleba, a kod kuće – ni toliko. Bilo je ih je devetoro u porodici, ali znao je šta hoće i imao je herca. Na "dvoboj", ipak, nije izašao baš osokoljen. Stanković je odmah znao o čemu se radi. Stao je pred njega, pogledao ga s one svoje visine, nadmeno prekrstio ruke i ne baš shodno svom temperamentu tiho rekao:
"Prašnjavi (bilo je leto, na terenu mnogo više prašine nego trave, prim. aut.), ako te spucam šakom u glavu sabiću te u zemlju!

I više nije bilo problema između novog trenera i igrača. Došla je zima, novo leto, pa opet zima. Stane nije dao se sneg čisti. Igrači su trčali kroz smetove, a on se u šampionskoj polusezoni vraćao na začelje da pogura lenjivce i opet odlazio na čelo, pretičući sve odreda, kao primer najboljima. Imao je u tom trenutku 50 godina. Kupio ih je za sva vremena, ali ono što je bilo važnije ekipa je bila spremna za sve moguće izazove.
"Sa Brankom Stankovićem nije bilo kompromisa. On je uvek bio u pravu i nikada nije popuštao, ali je brzo zaboravljao nesporazume i nesuglasice. Opet, imao je tu sreću da iza sebe ima direktora kakav je bio Vujadin Boškov. Sušta suprotnost, diplomata, smiren čovek... Sa njim je uvek bilo kompromisa. Kada smo videli da stižu pare, bodovi, slava... Stanković je za nas postao bog", nadovezaće se na ovu priču Ivica Brzić.

ATLETIKO JE DOBRO PLATIO ČAS FUDBALA…

Sa sjajnom ekipom momaka i takvim vodećim tandemom Vojvodina je krenula u pohod na Kup evropskih šampiona u smiraj 1966. Prvi rival bila je bečka Admira. Iako je iza sebe ostavila tada veliki Rapid i Austriju, u dvomeč sa Novosađanima ušla je kao blagi autsajder. Utakmica na "Prateru" završena je trijumfom Vojvodine rezultatom 1:0 (jedini pogodak postigao Silvester Takač), ali u revanšu nije bilo nimalo lako. Već tada počele su da kolaju priče kako bi za takvu priliku stadion u Novom Sadu morao da ima reflektore. Pokrenute su mnoge inicijative, no od posla nije bilo ništa. Ono što je posebno snizilo moral navijačima jeste činjenica da televizija nije prenosila meč, te da se sa radija mogao čuti samo mađarski komentator.

Vojvodina u revanšu nije odigrala na svom nivou, meč je završen bez golova i sumnja se uvukla pod kožu gotovo svima. Žreb za osminu finala dodatno je zakomplikovao situaciju. Izvučen je prvak Španije Atletiko Madrid. Barselonu u tom trenutku predvode Šandor Kočiš, Galjego, Reksač... U belom dresu Real Madrida igraju Puškaš, Hento, Amansio, Piri, Santamarija... A šampion – Atletiko!

Vujke je ocenio da njegov tim nema šta da traži u tom dvomeču i zarad bar jednog spektakla u Novom Sadu, pod svetlošću reflektora, u zimu 1966. prodao je najboljeg strelca ekipe Takača, zatim pouzdanog beka i centarfora (?!) Đorđa Pavlića i centahalfa Žarka Nikolića. Taki je završio u Renu, Nikolić u Šalkeu, a Đorđe Pavlić, boem i šeret iz Rume, koji se uvek držao one narodne "ako 'oćeš Sremac biti, devet dana moraš piti", otišao je u Duizburg. Ovaj potonji nije mnogo postigao odlaskom u inostranstvo, ali dobro su ga zapamtili i Zeler i Gerd Miler i Necer i Overat... Pričalo se po dunavskim čardama tih dana da je kostobrane najviđenijih Nemaca "pretresao".
"Da Takač nije otišao na zimu u Francusku, bili bismo najozbiljniji kandidati za osvajanje Kupa šampiona. On je potpisao za Ren posle trećeg meča sa Atletikom, jer niko nije verovao da možemo više od toga", prisećao se Ivica Brzić.

Prvu utakmicu protiv Madriđana u Novom Sadu Vojvodina je dobila rezultatom 3:1. Golove su postigli Takač (3. minut), Ilija Pantelić (74. minut, iz penala, ocu Pepea Reine – prvi i jedini gol nekog golmana u Kupu šampiona iz igre do danas, pošto je prvo promašio udarac sa bele tačke) i Brzić (86. minut). Počasni pogodak za Špance bio je delo Luisa Aragonesa u 55. minutu. U revanšu je bilo 2:0 za Atletiko i pravila su nalagala da se odigra majstorica.

Finansijski neuporedivo moćniji rival odmah je predložio Novosađanima koji su jedva sakupili novac za put do Madrida, uz pomoć navijača: "Da odigramo i treću kod nas, a vi ćete dobiti nadoknadu". Kada je je čuo o kojoj se cifri radi (25.000 dolara) Vujadin Boškov nijednog momenta nije razmišljao. Uz konsultacije s ostatkom uprave odluka je doneta još tokom iste noći.

Na tu cifru, još je svaki fudbaler Vojvodine dobio po 1.000 dolara.
"Velike su to pare bile za ono vreme. Ali, ne zaboravite, mi smo na putu do šampionske titule dobili sve beogradske ekipe na njihovom terenu: Zvezdu, Partizan, Radnički i OFK Beograd. Pa onda Hajduk u Splitu i Dinamo u Zagrebu", podsećao je svojevremeno Brzić.

I onda čudo na Manzanaresu! Posle 2:0 za domaćina Stankovićev tim u ritmu vojvođanskog bećarca stiže do 2:2 i produžetaka. U 102. minutu Silvester Takač postiže svoj drugi gol i tako odvodi Novosađane u četvrtfinale Kupa šampiona!

Kako bi sve poprimilo elemente vrhunske drame, potrudio se sudija O'Nil, isključivši Pušibrka i Trivića. Sekereš je već bio povređen, pa se slobodno može reći da je Vojvodina susret završila sa osam igrača. Prenosa ponovo nije bilo, ali pamti se komentar Lazara Vasića na radiju, bivšeg golmana Vojvodine, a tada novinara "Dnevnika"...
"Da li reći jedno ljubim vas sve? Jer ovako nešto još nije doživeo naš sport... Naš fudbal i boje naše zemlje na tom polju! Teško je naći odgovarajuće reči oduševljenju koje ove noći vlada među grupicom Jugoslovena u dalekoj Španiji, zagrljeni i srećni ovde u ponoćnim časovima... Nikada nisam doživeo toliko sreće, toliko drame i toliko radosti".

Kažu da na dočeku na surčinskom aerodromu nije bilo mnogo Novosađana, ali pamti se on i dan danas. Doživljaj za nezaborav. Postoje neke izbledele fotografije...

PLES POD SVETLOM REFLEKTORA

A onda su prošli snegovi i mirise spaljenog bagrema smenio je martovski nagoveštaj novog proleća. U Novi Sad došao je Seltik, šampion Škotske. I opet jedna neproverena priča iz davnina: za Branka Stankovića momke Džoka Stina "špijunirao" je Zdravko Rajkov, jedan od najvećih posleratnih asova novosadske Stare dame. Pričalo se da mu je u tome pomagao i sam Bil Šenkli?! Manje važno...

Ostalo je upamćeno za sva vremena – Seltik je na današnjem Karađorđu zaigrao pod svetlošću reflektora! I – izgubio.
"Kod kuće smo igrali bez tri standardna igrača! Trivić i Pušibrik su bili suspendovani zbog crvenih kartona u Madridu, a nije bilo ni Vladimira Savića. Plus oni koji su otišli", podseća Brzić.

Trka sa vremenom bila je neverovatna. Reflektori su bili postavljeni, ali trebalo ih je dovesti u red, kako bi pokrivali ceo teren, a to nije išlo baš lagano. Posle nekoliko testiranja konačno su se složile sve kockice. Daleko od toga da je bilo idealno, ali uspelo je. Ni propisi UEFA tada nisu bili toliko rigorozni. Na stadionu se okupilo blizu 30.000 ljudi, ni igla nije imala gde da padne. Čim je noć pala, a navijači iznad stadiona videli svetla, nazvali su ih "Takijeve oči".

Sav onaj trud Branka Stankovića izašao je te večeri na videlo. Vojvodina je utakmicu protiv Seltika odigrala toliko dobro da se fizička nadmoć Ostrvljana uopšte nije videla. Bojsi su se branili, branili i umalo odbranili. Stanić je sredinom drugog poluvremena uspeo da postigne gol za konačnih 1:0 (kroz noge Simpsonu), ali čim se meč završio mnogima na stadionu bilo je jasno da to verovatno neće biti dovoljno za revanš.

Ono što se dogodilo u revanšu u Glazgovu danas mnogi nazivaju sportskom tragedijom. Široke narodne mase na ovim prostorima tek pre nekoliko godina imale su priliku da pogledaju čitav snimak tog susreta. Vojvodina je ponovo bila potpuno ravnopravan rival najvećem Seltiku. Ako ne i bolja u prvih 45 minata... Moćniju ekipu taj slavni tim nikada nije imao. Golom Čalmersa u 58. minutu domaćin je došao do tog toliko željenog gola, a onda su oba tima spustila gard. Prštalo je na sve strane...
"Imali smo na 0:0 šanse, na 1:0 još tri stopostotne i na kraju primili gol u nadoknadi", vraćao je film nešto pred smrt Ilija Pantelić.

Naša se Voša sa Seltikom tukla baš muški. Istekao je i 90. minut. Rukovodstva dva tima već su započela pregovore oko toga gde će biti odigrana majstorica, a onda... Bili Meknil! Bila je nadoknada vremena koja u ono vreme zvanično i nije postojala. Neko nepisano pravilo... Gungula, radost... Ode Seltik u polufinale! Prvo na Duklu, pa lagano u finale i onda na tron. Bojsi uzeše titulu.

Tomi Gemil je posle pripovedao – neka posluži za utehu i u ovom slučaju – "Vojvodina je bila najbolja ekipa s kojom smo igrali te godine. Najtvrđi orah. Zaista su nam zagorčali život".

Tog proleća Jugoslavija je prva u Istočnoj Evropi objavila zakon o privatnim investicijama; Ranković je isključen iz SKJ; vlast u Grčkoj preuzela je vojna hunta; uhapšen je Muhamed Ali, jer je odbio poziv za regrutaciju; nešto kasnije u Boliviji je ubijen Ernesto Če Gevara, a mjuzikl "Kosa" prvi put je izveden na Brodveju.

Tog proleća, za razliku od prethodnog, Novi Sad je tugovao zbog Vojvodine...