Човићева политика руши Републику Српску

Последњи дан фебруара 2015. године остаће упамћен по томе што је Драган Човић пред цјелокупном јавношћу БиХ извршио политичко самоубиство. И то у ситуацији када је политички најбоље стајао.

Декларација Хрватског народног сабора (читај Хрватске демократске заједнице) којом се тражи унутрашњи преустрој БиХ – промјена Дејтона у четири федералне јединице (читај трећи, хрватски, ентитет), сет је доказа да Човић уопште не разумије тренутак у којем се и БиХ и Регион налазе, да је остао вјеран идеји разваљивања БиХ и да је прецијенио сопствене снаге, али и снагу Републике Хрватске. Истовремено потцјењујући Србе, Бошњаке и Остале којима је намијенио улогу роботизованих извршилаца његових ратних циљева.

Човић, који очекује подршку Међународне заједнице у унутрашњој територијалној прекомпозицији БиХ, исту ту Међународну заједницу у Декларацији ставља у позицију искључивог кривца за тренутак у којем се Хрвати као народ налазе. Који није ништа гори од позиције у којој се налазе остали становници БиХ.

Пројекат растурања БиХ, који би водио Човић, апсолутно је неостварив, али је обзнањивање Декларације добродошло како би се коначно документовала стварна улога лидера ХДЗ-а, која је крајње деструктивна, разарајућа и, што не рећи, најопаснија управо за Хрвате. Јер их Човић својом преживљеном, ретроградном и рушилачком политиком додатно гетоизира и затвара, намећући им једнопартијски систем (ХНС=ХДЗ), чиме их враћа пет корака унатраг од модерног друштва. Које не трпи једноумље.

Околности чине Човићев пројекат трагикомичним.
Врло врло важно је истаћи да је основна снага хрватске политике (и у БиХ и у Региону) била у томе што су у блиској прошлости  били у директној конфронтацији са Србима.

Срби су у исто то вријеме били конфронтирани са Западом.

Односи су се суштински промијенили: Сада се са Србима директно разговара и из Вашингтона и Лондона и Париза и Брисела и … чиме је хрватска политика изгубила свој примарни значај.

У току је велико приближавање Запада са Србијом; У очима Вашингтона, Лондона, Брисела… Срби престају да буду пријетња, због чега Хрвати/Хрватска губе на супстанци утицаја, јер више нису прва одбрана "на вратима пријетње" и "одбрана цивилизованог свијета".

Није уопште претјерано рећи да Хрватска својим тврдокорним инсистирањем на непријатељској реторици/поступцима према Србији и Србима већ постаје сметња Западу у процесима прближавања са Србијом. Што је неминовно води на периферију битности у Региону. Хрвати, њихове службе и држава, губе на свом значају и Човићев поступак је неуспјешан покушај спречавања неумитног.

Он је чак и жалостан, јер имплицира да ће за исти сто да сједну САД и Русија  и ЕУ (сви гаранти Дејтона), иако су Руси и Запад у Другом Хладном Рату. Који сигурно неће прекинути да би излијечили Човићеве фрустрације.

Човићеви захтјеви дубоко су непријатељски према БиХ која је, (којег ли лицемјерства) у првој реченици Декларације, зато што од земље покушава створити ново жариште у Европи.

Након Украјине и Грчке то му нико неће дозволити, јер би то значило да је овај дио Европе дигнут у ваздух!

Декларација је и доказ да хрватска политика није испунила захтјеве Запада да успостави квалитетне партнерске односе са Бошњацима, чији је основ Вашингтонски споразум. Штавише, односи међу Бошњацима и Хрватима су, да се не лажемо, у категорији несношљиви.

Неиспуњење задатака се нигдје не награђује. Посебно не на Балкану.

ХДЗ-ова и Човићева Декларација је и истински антисрпски документ зато што Србе, као народ, и даље покушава држати у статусу демонизације и одузети им оно што су им највеће свјетске силе потписале - Републику Српску.

Федерализација БиХ (4 федералне јединице) значи аутоматско укидање Републике Српске.

Његовој идеји се управо Срби требају највише противити.
Не само због захтјева за укидање Републике Српске, већ због тога што Човић Србе жели да задржи у статусу Нецивилизованих Непријатеља Запада.

То је неопростиво.

И потпуно је сулудо да српски фактор помаже ХДЗ и било какве њихове захтјеве у БиХ, док год та странка води изразиту антисрпску политику у овој земљи.

На овом мјесту долазимо до односа Човић-Додик.

Он је, најблаже речено, бизаран. И доказ колико Додик не види ништа због властитог интереса и упушта се у озбиљне и опасне политичке игре у којима олако даје оно што није његово. И што би требало да брани. Додик је Човићу дао Пруд (4 федералне јединице у БиХ) и тако подржао његову идеју да избрише РС. Коју сада Човић покушава преточити у дјело.   

Човићева Декларација кључни је Доказ да је Додик највећи српски национални проблем. Коме то сада није јасно, неће ништа схватити никада.

Човић је добио подршку Томислава Карамарка, лидера ХДЗ-а у сусједној Хрватској. Карамарко се директно умијешао у унутрашње ствари БиХ, стављајући овдашња политичка дешавања у функцију избора у Хрватској.

Уколико побиједи на тим изборима (крајем године), имаће част да ријеши “случај Човић”!

Слободанвасковиц.блог