Пас и дјевојчица обилазе Србију

"Он је моја душа. Нећу га дати никада, никоме и водим га свуда са собом. Он је са мном већ 2 месеца и био је мали када сам га нашла самог и гладног на улици" започиње причу преслатка осмогодишњакиња.

На београдској Железничкој станици, сваког јутра окупља се велики број људи, одакле креће на различита путовања, како по Србији, тако и по иностранству. Једни носе огромне путне торбе, други у рукама држе гломазне картонске кутије, а неки само журно пролазе са рукама у џеповима.

У мору лица, угледали смо једно прелепо, младо и чедно, које нам је одмах привукло пажњу. Девојчица од седам, осам година, трчала је ка једном од вагона, док је у наручју чврсто држала неку малу, чупаву животињу. Кренули смо за њом, јер нас је призор фасцинирао и одмах смо желели да сазнамо ко је и куда се упутила.

Пошто смо улетели у гужву, изгубили смо је из видокруга, па смо брзо ушли у воз који је тог тренутка од престонице кретао ка Скопљу. Љубазни кондуктер дочекао нас је на улазу и упитали смо га да ли је случајно видео малу девојчицу, која је у рукама држала неку животињу.

"Видео сам неко дете, али није било никакве животиње. Ено је у другом вагону, трећи или четврти купе. Само право, не можете да промашите."

Послушали смо га и кроз дугачки узани ходник провиривали у све могуће кабине, не би ли је пронашли. А онда смо је угледали. Седела је мирно, погнуте главе. Покуцали смо и ушли. Одмах нам се осмехнула.

"Здраво. Ја сам Марија, а ово је Меда" рекла је. Одгрнула је јакну а на крилу јој је лежао преслатки псић.

"Он је мој најбољи пријатељ и ми свуда идемо заједно" наставила је осмогодишњакиња, која нам је открила да је из Алексинца и да често долази у престоницу, али и да доста времена проводи у возовима, па је тако обишла готово целу Србију.

Марија је најмлађа од петоро малишана и још увек не иде у школу. Не сећа се када је била код куће последњи пут и када је видела браћу и сестре.

"Не могу да идем у школу. Немам времена. Стално путујем негде. У возу је топло и Меда и ја се овде грејемо."

Било нам је чудно што је сама, па смо је питали где јој је мајка и зашто не путују заједно.

"Она је код куће. Болесна је. Али Меда ме чува," рекла је девојчица.

Док нам је говорила, немирни Меда је скакутао по седишту, грицкао јој јакну и лизао је по рукама. Желели смо да сазнамо нешто о овом дивном пријатељству, а Марија нам је открила да се од Меде не одваја и да га воли највише на целом свету.

"Он је моја душа. Нећу га дати никада, никоме и водим га свуда са собом. Он је са мном већ 2 месеца и био је мали када сам га нашла самог и гладног на улици. Није могао да види и грејала сам му млеко и давала да једе. То радим сваког дана, сама."

Марија данима крстари нашом земљом и вози се са својим Медом. Њих двоје непрекидно иду од места до места и уживају у времену које проводе заједно. Али, забрињавајуће је што девојчица од 8 година сама лута нашом земљом, док јој једино друштво прави пас од неколико месеци.

Извор: Србија данас