Анализа: Како то изумире ''диносаурус'' ХСВ?!

Зашто чак и добри играчи у дресу с оним чудним грбом изгледају слуђено као у соби са пластичним зидовима?

Фудбал 22.02.2015 | 20:50

Wхен ит раинс, ит поурс, кажу Енглези. Невоља никад не иде сама, отприлике. И енглески далеки германски рођаци с континента вероватно имају израз за то, и гарант га помињу када описују још једну ужасну сезону Хамбургера, једног од најважнијих тимова Бундеслиге.

Када киша пада, онда баш пљушти. А навијачи ХСВ-а заклели би се да то са неба већ дуго падају и киша, и град, и снег, и ћускије и секире, и комете, и библијске жабе и ватрени огањ... И елементарна непогода никако да стане.

Таман када помислите да је ХСВ дотакао дно, они вас поново изненаде, некако ископају нови Маријански ров у још једној сезони у којој је, попут најбуквалније схваћеног Марфијевог закона, апсолутно све што је могло поћи наопако – пошло наопако.

Осам голова примљених за викенд у Минхену само су трешња на врху те отровне торте, спремне да је прогута стоглава зверка на дну мора. Осам-нула, побогу, па нека је Бајерн и сто пута јачи, па нека је ХСВ последњи трофеј освојио када већина нас није била ни рођена, па шта – Хамбург је неки првак Европе, а неком прваку Европе, неком тиму Кевина Кигена, Феликса Магата, Кајзер Франца, Увеа Зелера, Томаса Дола и Ивице Буљана не сме да се догоди да прими осам комада...

Не сме, али се догодило.

И што је најгоре, није инцидент, ни лош дан, већ логичан след догађаја, природни наставак (не)рада и финансијске, организационе, играчке, стручне буле у коју су упали. Примити осам комада од Бајерна? Ништа страшно, примили су они пре само годину и по и девет на тој истој Алијанц арени... И спасли су се лане испадања само захваљујући плеј-офу, а то што се сада налазе изнад црте која води у Цвајту, то је само стицај околности и још оно мало претекле магије Рафаела ван дер Варта, јединог правог фудбалера у читавом саставу Хамбургера.

Добро, уз пензионера-повратника Ивицу Олића, доведеног да покуша да тегли брод са зјапећом рупом у трупу.

Хамбургер је дао најмање голова у читавој Бундеслиги, има и најгору гол-разлику и таман када је кренуло благо набоље, затукао их је Бајерн, стари ривал с којим су с краја седамдесетих и почетком осамдесетих водили импозантне битке за немачку и европску превласт...

Тужно је бити навијач Хамбургера ових сезона. Узмете новине надајући се некој светлој вести, а тамо, рецимо у таблоиду Моргенпост, пише да је права штета што је Бундеслига поново почела, јер је „сваки дан у ХСВ-у када нема фудбала - добар дан“.

Какав је то токсични облак депресије и суноврата захватио великана, старог целих 127 лета, аутентичног „Диносауруса“ Бундеслиге, клуба који никада није осетио страхоте Цвајте? Зашто чак и добри играчи у дресу с оним чудним грбом изгледају слуђено као у соби са пластичним зидовима? Може ли се, као на бокељским карневалима, прстом показати на само једног зликовца – је ли за све крив Френк Арнесен, извикани „спортски директор“, који је као од шале откривао таленте у ПСВ-у (Роналдо, Ван Нистелрој, Робен), а у Енглеској и касније у Немачкој изгледао као класични преварант, као Арапин у Београду?

Сујеверни ће за све кривити последњу освојену титулу, приграбљену пролећа 1983. на гол-разлику или се сећати финала у Атини када је ХСВ рововском тактиком Ернста Хапела савладао моћни – Платини, Роси, Боњек, Ширеа, Зоф – баш моћни Јувентус.

Ни то не би био довољно добар, а камоли рационалан аргумент, у данима када и оно мало пристојних фудбалера изгледа као да их је прогутала црна рупа на северу Немачке, у месецима када ни највећи фанови Хамбургера не могу „на кеца“ да се присете како се зове први тренер тима.

Није ни чудо – одговор на пропадање управа је тражила у тренерском ролер-костеру и за пет година покрај терена прелепог стадиона прошетало се равно десет шефова стручног штаба: нису, отприлике, шансу дали само онима који су баш журили у Санкт Паули, на дружење с пријатељицама ноћи...

На стадиону Хамбурга постоји сат који одбројава године, месеце, седмице и дане колико је велики ХСВ провео у Бундеслиги. Педесет једна сезона – више од било које друге екипе. Поглед на тај сат некада је изазивао осећај поноса и надмоћи код навијача, сада он делује злослутно. И шта би онда могао да буде излаз? Да ли – а овде ће се пронаћи многи навијачи Звезде који зазивају „прочишћење“ испадањем у нижи ранг такмичења – ХСВ мора да дотакне потпуно дно да би најзад кренуо напред? Или је то, баш као у Србији, пилула одвећ горка за поносне присталице?

Кад пада киша, онда баш пљушти. Посебно тамо далеко, на реци Елби, надомак Северног мора... Да ли су у Хамбургу спремни да са неба падне комета која ће истребити „Диносаурусе“ и донети им нови, другачији живот?