Анализа: Ради ли ''српски фудбалски куплерај'' или не?!

Иза нас је дводеценијско лутање од системског немила до организационог недрага и сваки следећи корак у (д)еволуцији најјачег такмичења представљан је као решење које ће спасти српски фудбал или макар зауставити његово обурдавање у тмину; и сваки следећи корак био је све неважнији и узалуднији...

Фудбал 22.02.2015 | 00:00

Опростићете ми што ћу бити благо вулгаран, но некад је то и најједноставније и најефикасније. Уосталом, и обични људи често најбоље ствари кажу псовком и имамо – такви смо, шта ћеш – више пословица које су вулгарне него оних које нису.

У такву спада и ова због чијег вас цитирања у исконском облику унапред и молим за опроштај.

„Кад куплерај не ради“, каже наш народ, „не мења се намештај, него курве“.

У тој мисли анонимног мудрог човека из раје сабрао се читав одговор на дилему која се сваке зиме појави у фудбалској Србији, а у просеку сваке треће-четврте – нешто као 29. фебруар, бокте – уђе у озбиљне токове и распламса фудбалске духове, од новинара, преко руководстава клубова, до осталих кулоарских сподоба, што попут стеница или гриња настањују оно мало јада осталог од најважнијег спорта.

То је, погађате, ова наново актуелизована прича о још једној промени „намештаја“, система такмичења у „најквалитетнијим лигама“ (потоњу квалификацију већ дуже од деценије треба узимати дебото опрезно; квалитет се ту појави само као изузетак, у виду појединца који је савладао српску злу коб и брзо, у приватном авиону регистрованом на којекаквог менаџера, отперјао да га греје сунце туђег неба).

Већина клубова је у оним блиц-анкетама домаћих медија већ дала свој глас да се напусти овај малерозни, заостали систем са 16 клубова у Јелен Суперлиги, свако са сваким два пута, и да се похита у светлију будућност коју представљају примери Пољске и Белгије.

Тамо се, знамо из кладионичарских листа, одигра двокружно, па се онда лига дели на плеј-оф и плеј-аут, па то, кажу посленици клубова, уноси неизвесност, побољшава квалитет, даје већу шансу младим играчима, и тако даље.

Неки други су, опет, присталице смањења броја тимова, на максимално 10 или 12, њима су идеал дечки из сусједства, чији клубови већ сезонама играју запаженије улоге од наших у Европи.

А све то само су палијативне мере, попут давања метадона пацијенту чије су тело одавно појеле метастазе. Или, још горе, одвлачење болесника код гатаре која ће спремно узети шуштаву новчаницу европске провинијенције и обећати чудотворно спасење. Каква ће промена система српском фудбалу убризгати еликсир, очистити га од болести, дати му наду и пробудити га из коме у којој се, уз тишину која долази са празних стадиона, чују само апарати који једва чекају онај пакосни, дугачки, неиспрекидани звук...?

Мада би и чудно било, са оваквим фудбалом који гајимо, да се тимови баве само првим пролећним колом, само ривалима и својим припремама; јок, ми као да смо све бриге пребринули, па смо загледани напред...

Не, никакав плеј-оф неће од наших ораница направити терене за које „травнати тепих“ није сарказам, него прави опис; смањење броја клубова неће њихове стадионе, надалеко „чувене“ по смраду урина, отпацима и никад неочишћеним столицама трансформисати у љупка и солидно попуњена игралишта енглеског типа; то што ће се играти више утакмица не може нашим тромим теткама од фудбалера бити подстицај, само казна; то што ће се вечити дерби, једино што још изазива подизање температуре у учмалом крвотоку, играти три или четири пута годишње, уместо двапут, неће га учинити бољим, неизвеснијим, безбеднијим, значајнијим...

Требало би макар ми да знамо за јадац, ми који смо пробали сваки боговетни бућкуриш који ваљда постоји на свету – сем можда Апертуре и Клаусуре. Но ко зна, можда ће и то пасти на памет власницима нашег веселог куплераја. Било би то, на концу, чак и политички коректно у овом пипавом тренутку када су страсти између навијача два највећа клуба вулкан који одавно бруји. Ето идеје: даш на јесен пехар Звезди, даш на пролеће пехар Партизану, пошаљеш Чуку или Војводину у квалификације за Лигу шампиона (ионако ће испасти), догодине све обрнуто и сви срећни...

Влажне латиноамеричке снове Томислава Караџића и његових посилних на страну, нема ваљда ни двадесет година како је први пут покушан експеримент са „Првом А“ и „Првом Б“ Савезном лигом оне крње Југославије, састављене од „два ока у глави“: на половини сезоне, ако се добро сећамо, четири тима су испадала, четири упадала, онда би се бодови некако делили или множили, као да је то и битно, као да је ико до краја схватао. Чак су у новинама, у тадашњим извештајима, редовно објашњавали систем, ето толико је био компликован.

Поента је, ваљда, требало да буде да сте могли да почнете првенство на дну друге лиге и да се после тога борите за титулу, или макар улазак у Европу... Пардон, Европе тада није било; бејасмо изопштени, стављени иза дебелог зида гнушања, фудбал је трпео због грешака политичара, и можда се заиста, баш као ни Србија, није опоравио од тих страшних година.

Имали смо потом, негде иза бомбардовања, и лигу са више од 20 клубова – тадашња врхушка је, на таласу наше победе над НАТО пактом, ваљда, желела децентрализацију фудбала, да сваки заселак добије свог прволигаша, и могло се десити тада да се за титулу боре вечити ривали који су заједно сакупили више од 200 бодова! То што су фењер држале екипе са једва 20, то се слабије памти...

Опробан је затим и систем са плеј-офом који се сада предлаже, али да ли је и то довело до квалитетније игре? Не, само до претпоследње Звездине титуле и неизбежног распада последњег Звездиног састава који је још гајио играче, чије бисте ведете умели да препознате на улици или кафићу, за разлику од групе Н. Н. волонтера што под Лалатовићем ових дана обећавају јуриш на одбрану круне...

Било је то дводеценијско лутање од системског немила до организационог недрага и сваки следећи корак у (д)еволуцији најјачег такмичења (опет, извините на тој синтагми) представљан је као решење које ће спасти српски фудбал или макар зауставити његово обурдавање у тмину; и сваки следећи корак био је све неважнији и узалуднији...

Не, није ово простор у којем би се потезали аргументи да је смањење броја клубова у прошлости редовно доводило до ситуације у којој се на гостовање најдаље морало путовати другом зоном ГСП-а, без куцања карата; да су све варијанте плеј-офа само доприносиле сумњама у регуларност и повећавале могућности да се рулет заустави на чувеном српском пољу „три за три“, које нас толико опчињава да верујемо да се то догађа чак и у „нормалним“ европским лигама; ни да неки тамо Енглези имају исти систем већ, па... коју стотину година, додај-одузми деценију-две; не, тиме би требало да се баве исти они стручњаци и исти они клубови...

Да не спинују ионако слуђени народ, већ да кажу да Хрвати у Европи гурају јер имају Мамића у Динаму и имају Волпија у Ријеци, да су Пољаци саградили нове стадионе за Европско првенство и да улажу у играчки кадар, а да Белгија... Па добро, хоћемо ли стварно да се поредимо с Белгијом?

Ово је више позив на опрез и узбуну, указивање на општу и свеприсутну опасност још једног пресипања из шупљег у празно, још једне замене теза која ће невеселим српским фудбалским жрецима купити још годину-две мира, до следеће велике „реорганизације“.

А док се стари намештај ужурбано избацује, а нови кревети за једнократну употребу стижу у четврт са црвеним фењерима у облику бубамаре, курве, да простите, остају исте.

Да, јесу те курве из сезоне у сезону само мало више очигледне, мало више офуцане, мало мање уредне. Али су, верујте, једнако спремне да вас слажу, опљачкају и заразе.