Analiza: Radi li ''srpski fudbalski kupleraj'' ili ne?!

Iza nas je dvodecenijsko lutanje od sistemskog nemila do organizacionog nedraga i svaki sledeći korak u (d)evoluciji najjačeg takmičenja predstavljan je kao rešenje koje će spasti srpski fudbal ili makar zaustaviti njegovo oburdavanje u tminu; i svaki sledeći korak bio je sve nevažniji i uzaludniji...

Oprostićete mi što ću biti blago vulgaran, no nekad je to i najjednostavnije i najefikasnije. Uostalom, i obični ljudi često najbolje stvari kažu psovkom i imamo – takvi smo, šta ćeš – više poslovica koje su vulgarne nego onih koje nisu.

U takvu spada i ova zbog čijeg vas citiranja u iskonskom obliku unapred i molim za oproštaj.

„Kad kupleraj ne radi“, kaže naš narod, „ne menja se nameštaj, nego kurve“.

U toj misli anonimnog mudrog čoveka iz raje sabrao se čitav odgovor na dilemu koja se svake zime pojavi u fudbalskoj Srbiji, a u proseku svake treće-četvrte – nešto kao 29. februar, bokte – uđe u ozbiljne tokove i rasplamsa fudbalske duhove, od novinara, preko rukovodstava klubova, do ostalih kuloarskih spodoba, što poput stenica ili grinja nastanjuju ono malo jada ostalog od najvažnijeg sporta.

To je, pogađate, ova nanovo aktuelizovana priča o još jednoj promeni „nameštaja“, sistema takmičenja u „najkvalitetnijim ligama“ (potonju kvalifikaciju već duže od decenije treba uzimati deboto oprezno; kvalitet se tu pojavi samo kao izuzetak, u vidu pojedinca koji je savladao srpsku zlu kob i brzo, u privatnom avionu registrovanom na kojekakvog menadžera, otperjao da ga greje sunce tuđeg neba).

Većina klubova je u onim blic-anketama domaćih medija već dala svoj glas da se napusti ovaj malerozni, zaostali sistem sa 16 klubova u Jelen Superligi, svako sa svakim dva puta, i da se pohita u svetliju budućnost koju predstavljaju primeri Poljske i Belgije.

Tamo se, znamo iz kladioničarskih lista, odigra dvokružno, pa se onda liga deli na plej-of i plej-aut, pa to, kažu poslenici klubova, unosi neizvesnost, poboljšava kvalitet, daje veću šansu mladim igračima, i tako dalje.

Neki drugi su, opet, pristalice smanjenja broja timova, na maksimalno 10 ili 12, njima su ideal dečki iz susjedstva, čiji klubovi već sezonama igraju zapaženije uloge od naših u Evropi.

A sve to samo su palijativne mere, poput davanja metadona pacijentu čije su telo odavno pojele metastaze. Ili, još gore, odvlačenje bolesnika kod gatare koja će spremno uzeti šuštavu novčanicu evropske provinijencije i obećati čudotvorno spasenje. Kakva će promena sistema srpskom fudbalu ubrizgati eliksir, očistiti ga od bolesti, dati mu nadu i probuditi ga iz kome u kojoj se, uz tišinu koja dolazi sa praznih stadiona, čuju samo aparati koji jedva čekaju onaj pakosni, dugački, neisprekidani zvuk...?

Mada bi i čudno bilo, sa ovakvim fudbalom koji gajimo, da se timovi bave samo prvim prolećnim kolom, samo rivalima i svojim pripremama; jok, mi kao da smo sve brige prebrinuli, pa smo zagledani napred...

Ne, nikakav plej-of neće od naših oranica napraviti terene za koje „travnati tepih“ nije sarkazam, nego pravi opis; smanjenje broja klubova neće njihove stadione, nadaleko „čuvene“ po smradu urina, otpacima i nikad neočišćenim stolicama transformisati u ljupka i solidno popunjena igrališta engleskog tipa; to što će se igrati više utakmica ne može našim tromim tetkama od fudbalera biti podsticaj, samo kazna; to što će se večiti derbi, jedino što još izaziva podizanje temperature u učmalom krvotoku, igrati tri ili četiri puta godišnje, umesto dvaput, neće ga učiniti boljim, neizvesnijim, bezbednijim, značajnijim...

Trebalo bi makar mi da znamo za jadac, mi koji smo probali svaki bogovetni bućkuriš koji valjda postoji na svetu – sem možda Aperture i Klausure. No ko zna, možda će i to pasti na pamet vlasnicima našeg veselog kupleraja. Bilo bi to, na koncu, čak i politički korektno u ovom pipavom trenutku kada su strasti između navijača dva najveća kluba vulkan koji odavno bruji. Eto ideje: daš na jesen pehar Zvezdi, daš na proleće pehar Partizanu, pošalješ Čuku ili Vojvodinu u kvalifikacije za Ligu šampiona (ionako će ispasti), dogodine sve obrnuto i svi srećni...

Vlažne latinoameričke snove Tomislava Karadžića i njegovih posilnih na stranu, nema valjda ni dvadeset godina kako je prvi put pokušan eksperiment sa „Prvom A“ i „Prvom B“ Saveznom ligom one krnje Jugoslavije, sastavljene od „dva oka u glavi“: na polovini sezone, ako se dobro sećamo, četiri tima su ispadala, četiri upadala, onda bi se bodovi nekako delili ili množili, kao da je to i bitno, kao da je iko do kraja shvatao. Čak su u novinama, u tadašnjim izveštajima, redovno objašnjavali sistem, eto toliko je bio komplikovan.

Poenta je, valjda, trebalo da bude da ste mogli da počnete prvenstvo na dnu druge lige i da se posle toga borite za titulu, ili makar ulazak u Evropu... Pardon, Evrope tada nije bilo; bejasmo izopšteni, stavljeni iza debelog zida gnušanja, fudbal je trpeo zbog grešaka političara, i možda se zaista, baš kao ni Srbija, nije oporavio od tih strašnih godina.

Imali smo potom, negde iza bombardovanja, i ligu sa više od 20 klubova – tadašnja vrhuška je, na talasu naše pobede nad NATO paktom, valjda, želela decentralizaciju fudbala, da svaki zaselak dobije svog prvoligaša, i moglo se desiti tada da se za titulu bore večiti rivali koji su zajedno sakupili više od 200 bodova! To što su fenjer držale ekipe sa jedva 20, to se slabije pamti...

Oproban je zatim i sistem sa plej-ofom koji se sada predlaže, ali da li je i to dovelo do kvalitetnije igre? Ne, samo do pretposlednje Zvezdine titule i neizbežnog raspada poslednjeg Zvezdinog sastava koji je još gajio igrače, čije biste vedete umeli da prepoznate na ulici ili kafiću, za razliku od grupe N. N. volontera što pod Lalatovićem ovih dana obećavaju juriš na odbranu krune...

Bilo je to dvodecenijsko lutanje od sistemskog nemila do organizacionog nedraga i svaki sledeći korak u (d)evoluciji najjačeg takmičenja (opet, izvinite na toj sintagmi) predstavljan je kao rešenje koje će spasti srpski fudbal ili makar zaustaviti njegovo oburdavanje u tminu; i svaki sledeći korak bio je sve nevažniji i uzaludniji...

Ne, nije ovo prostor u kojem bi se potezali argumenti da je smanjenje broja klubova u prošlosti redovno dovodilo do situacije u kojoj se na gostovanje najdalje moralo putovati drugom zonom GSP-a, bez kucanja karata; da su sve varijante plej-ofa samo doprinosile sumnjama u regularnost i povećavale mogućnosti da se rulet zaustavi na čuvenom srpskom polju „tri za tri“, koje nas toliko opčinjava da verujemo da se to događa čak i u „normalnim“ evropskim ligama; ni da neki tamo Englezi imaju isti sistem već, pa... koju stotinu godina, dodaj-oduzmi deceniju-dve; ne, time bi trebalo da se bave isti oni stručnjaci i isti oni klubovi...

Da ne spinuju ionako sluđeni narod, već da kažu da Hrvati u Evropi guraju jer imaju Mamića u Dinamu i imaju Volpija u Rijeci, da su Poljaci sagradili nove stadione za Evropsko prvenstvo i da ulažu u igrački kadar, a da Belgija... Pa dobro, hoćemo li stvarno da se poredimo s Belgijom?

Ovo je više poziv na oprez i uzbunu, ukazivanje na opštu i sveprisutnu opasnost još jednog presipanja iz šupljeg u prazno, još jedne zamene teza koja će neveselim srpskim fudbalskim žrecima kupiti još godinu-dve mira, do sledeće velike „reorganizacije“.

A dok se stari nameštaj užurbano izbacuje, a novi kreveti za jednokratnu upotrebu stižu u četvrt sa crvenim fenjerima u obliku bubamare, kurve, da prostite, ostaju iste.

Da, jesu te kurve iz sezone u sezonu samo malo više očigledne, malo više ofucane, malo manje uredne. Ali su, verujte, jednako spremne da vas slažu, opljačkaju i zaraze.