Иван Обрадовић: Лане ми спасао каријеру!

Скаути Лиона и Вердера већ су редовни на трибинама стадиона “иза војничких барака“, селектор Радован Ћурчић не крије задовољство... Бек коме је својевремено Коларов био резерва у Белгији проживљава другу младост.

Фудбал 20.02.2015 | 08:40

Беше то октобар 2008. године. Ретко виђеном финтом Иван Обрадовић је поломио пршљенове једном дефанзивцу Аустрије, а затим попут најбољих светских нападача слабијом десном ногом послао лопту Манингеру иза леђа. Био је то јак доказ да је српски национални тим добио левог бека из орбите, момка на чијим квалитетима треба да почива игра националног тима...

Међутим, некадашњи члан Партизана, после метеорског успеха и играња на Мундијалу у Африци суочио се с годинама које су појеле повреде. После одласка у Сарагосу два пута је морао да оперише колено, све је наговештавало да ће креативни леви бек отићи у фолдер заборава, али је у белгијском Мехелену пронашао детелину са четири листа. Фудбалски је васкрснуо до те мере да без имало лажне скромности каже у разговору за МОЗЗАРТ Спорт да игра у животној форми.

"Као данас се сећам. Био је 14. фебруар прошле године. Одмарао сам се у родном Обреновцу после одласка из Сарагосе када сам на дисплеју мобилног телефона видео број Милана Јовановића. Предложио ми је да дођем у Мехелен, без увијања саопштио да ћу морати да дођем на пробу. Није сумњао у мој квалитет, али људи у Мехелену су желели да виде да ли сам физички спреман после дуге паузе. Имао сам среће да Ланета овде много поштују и цене. Некако су нам судбине сличне. И он је фудбалски оживео баш у Белгији. Дугујем му много", каже у разговору за наш портал Иван Обрадовић.

Више ог годину дана наш саговорник је живео у бајци. Дебитовао је за први тим матичног Партизана још као тинејџер, заслужио добрим партијама да га Радомир Антић промовише у једног од главних адута у мундијалском циклусу... Касније је у Сарагоси осетио другу страну фудбалске судбине, али не оптерећује себе хипотетичким причама које почињу са: "Шта би било кад би било..."

"Када сам се суочио с тешком повредом, морао да будем два пута оперисан, знао сам да могу да се вратим. Било је и пре мене сличних примера, играча који су се враћали у великом стилу ментално јачи... Стварно, не видим сврху да се оптерећујем и прогнозирам где бих био да није било повреда, пошто сам са 22 године био учесник Светског првенства. Просто, фудбал те поједе ако тако размишљаш, не постоји минули рад. То ћу моћи да причам деци како сам и шта могао. Али немам много за чиме да жалим, стварно ми је прелепо у Мехелену".

Добар глас о играма Ивана Обрадовића раширио се Европом попут вируса. На стадиону у Мехелену често обитавају представници Вердера и Лиона како би се уверили у способности најбоље оцењеног бека ПРО лиге. Дошао је уживо и да га погледа селектор Србије Радован Ћурчић...

"Прочитали сте и ви исто што и ја... Не бих да будем лажно скроман, било ми је драго када сам прочитао да се један од изасланика француског Лиона похвално изразио о мојим квалитетима. Ипак, до лета има много. Мени је битно да одиграм и преостали део сезоне као претходни. Имам баланс у Мехелену, показао сам да могу да играм у тешком ритму, те да не осећам више последице повреде колена. Видим и у новинама да сам један од три најбоље оцењена дефанзиваца, али искрено, није баш да ми много значе те оцене..."

Као да је намерно желео да избегне причу о доласку Радована Ћурчића.

"Ма сјајно је што је дошао овде. Желео је да се увери има ли истине у причама да играм као некад. Ако хоћете искрено, било је мечева које сам одиграо боље него овај с Андерлехтом који је уживо гледао селектор. Јавили смо се један другоме, знамо се дуго. Видећемо шта ће бити... Немам ја шта коме да се доказујем, био сам већ члан репрезентације, и знам како је бити у друштву најбољих. Нормално, као и сваком играчу, била би ми част да будем позван за наставак квалификација. Исто тако лепо је да чујем похвале о својим партијама. Недавно ми је баш менаџер рекао да сам сазрео као играч и да никада у каријери нисам играо бољи фудбал".

Црвено-црно-бела колација донела је много радости Мехелену ове сезоне. Чинило се, у једном тренутку, да ће екипа коју предводи Александар Јанковић бити конкурентна у борби за плеј-оф. Међутим, “убице великана“ никако нису успевале да се изборе са себи равнима.

"Јанковић је, пре свега, велики другар, а потом и одличан тренер. Баш ме је звао другар из Србије недавно и питао како сарађујем с окорелим звездашем, а-ха-ха. Ма нема то везе, стварно имамо исте погледе на фудбал. И то ми је много помогло да се вратим на прави пут... Мехелен је претходних сезона увек играо у плеј-ауту. Тренер Јанковић је био на добром путу да то промени, иако је тим скроман..."

Међутим...

"Много смо бодова испустили на свом терену против екипа које смо могли до добијемо. Дешавало се да у последњих пет минута останемо без бода или два. Те мечеве на клацкалици нисмо добијали. И даље постоји теоретска шанса, међутим и други клубови играју добро. Исти онај друг ме зеза и каже да смо краљеви ремија. Ето, и Андерлехт смо зауставили, нисмо изгубили ове године од Брижа."

Белгија је постала обећана земља за бројне Србе. Поред Мехелена, српски се доскора говорио у свлачионици Лирса, Адем Марушић блиста у редовима Кортрајка, Александар Митровић је прва звезда Андерлехта.

"Променило се све... Некада нас је било у Шпанији у свим клубовима. Сад су тамо са Рукавина, Лекић и Пантић... Чини ми се да нам Белгија баш лежи. Квалитет није на неком свемирском нивоу, мада је лига физички тешка. Само ми смо донели технику, мекоћу, и зато нас овде цене. Овде у Мехелену имају изузетно поверење у нас Србе! Добро играмо, нормално се понашамо, не правимо проблеме изван терена... Сада ће испасти да хоћу да се додворим Ланету, али он је многима отворио врата. Био је сјајан у Стандарду и Андерлехту."

Осврнуо се Обрадовић и на одличне партије Александра Митровића, те различите коментаре о његовом понашању.

"Игра под великим притиском. Као да новинаре иритира његова фризура и понашање. Од њега се много очекује, али је дефинитивно највећа снага Андерлехта. Ако ми верујете нисмо се још видели на некој вечери. Разменили смо телефоне, али никако да се организујемо. Ми се држимо Мехелена... А баш бисмо могли. Знам да је Митар дуго био усамљен. Срећом сад је дошао Марко Марин, па су се некако нашли, а-ха-ха".