Како је изгледала прва српска тробојка

Први устав демократске Србије, Сретењски, донет 1835. године демократским путем од стране 4.000 делегата из свих крајева наше земље, прописује да је распоред српских народних боја на застави црвена, бела и челикасто-угасита. Наши ондашњи непријатељи Турци и наша вечна браћа Руси су имали бољу идеју.

Република Српска 13.02.2015 | 14:59

Сретењски устав из 1835. године је најбитнији уставноправни документ у новијој српској историји, не само зато што је први који смо донели већ зато што је најрадикалнији и најреволуционарнији за своје време. То је устав који нас је лансирао у сам врх цивилизованог света и показао да смо могли да будемо европскија земља од многих које се данас сматрају колевкама европејства, да су нам те земље то тада дозволиле да будемо.

Рађен је по узору на француске уставне повеље из 1814. и 1830. године и по узору на белгијски устав из 1831. године, а на уму је имао крилатицу француске револуције: “слобода, једнакост, братство”.

Написао га је Димитрије Давидовић, учени Србин из Земуна и књажев секретар; устав је драстично ограничио власт књаза а уздигао моћ народа у скупштини, упркос томе што је Државни совјет (влада) био у суштини олигархијски орган. Нажалост, један од првих демократских устава у Европи није се одржао.

Против устава су биле Аустрија (која није имала устав а плашила се да ће њени грађани тражити иста права која имају и Срби), Русија (која устав неће имати још скоро сто година, која је желела послушну православну државицу коју је лако контролисати те која неће радити у свом интересу већ у интересу “мајке Русије”, и чији је дипломата Бутељев нашу конституцију “братски” назвао “француским расадом у турској шуми”; неко је требало да му каже да је Шумадија српска шума, али не верујемо да се то десило) и коначно Турска чији су разлози били слични рускима.

Устав је укинут под притиском страних сила, на велику радост књаза Милоша. Међутим, ово је био само увод, и на овом се месту нећемо више бавити садржајем Сретењске конституције, већ заставом коју је она прописала.

Наиме, опис симбола нашег књажевства у Глави другој, члану 3. и 4., гласи овако:

“Боја народна Србска јест отворено – црвена, бјела и челикасто-угасита. Грб народниј Србскиј представља Крст на црвеном пољу, а међу краковима Крста по једно огњило окренуто к крсту (огњило је окренуто ка крсту кад је у позицији за кресање; то је позиција коју иначе и на данашњем грбу користимо). Сав грб опасан је зеленим вјенцем с десне стране от растова, а са леве от маслинова листа.”

Након што је устав укинут, султан је својим ферманом хтео да избрише сваки траг “инциденту” са Сретења, а истовремено и под утицајем Русије, обрнуо руску цивилну заставу и дао нам црвено-плаво-белу.

Легенда о томе како је у време Карађорђа наша делегација у Русији током неке свечане поворке обрнула руску заставу јер није имала своју је само то – легенда (ако нам допустите: антисрпска легенда), пошто свако ко ишта зна о историји Првог српског устанка и Српске револуције, зна и да смо имали устаничку заставу са круном и два штита, од којих су на једном били крст са четири оцила а на другом трибалски вепар прободен стрелом. Није нам била потребна руска током устанка, имали смо своју.

Баш као што ни Турци ни Руси нису морали да обрћу туђу заставу и да нам је намећу јер смо ми своју већ били изабрали демократским путем, осим ако и једнима и другима није био циљ да нас понизе и да нас окују у службу њиховим интересима.

Сретењску заставу, са распоредом боја који смо МИ ИЗАБРАЛИ (заправо са позицијом беле боје коју смо изабрали, јер су црвена и плава и током 13. века биле наше), изгласало је 4.000 делегата из свих крајева наше ондашње државе, а присутни су били и старешине, кметови, чиновници, обичан свет.

Верује се да је укупно било окупљено око 10.000 људи тог 15. фебруара 1835. у Крагујевцу (невероватна бројка ако узмете у обзир да је по попису из године пре тога у Србији живело 678.192 људи), и нико се није побунио против ових боја.

Против ове заставе су се побунили странци који су у њој неким чудом видели “француску тробојку”, и опасну српску слободу.