Kako je izgledala prva srpska trobojka

Prvi ustav demokratske Srbije, Sretenjski, donet 1835. godine demokratskim putem od strane 4.000 delegata iz svih krajeva naše zemlje, propisuje da je raspored srpskih narodnih boja na zastavi crvena, bela i čelikasto-ugasita. Naši ondašnji neprijatelji Turci i naša večna braća Rusi su imali bolju ideju.

Republika Srpska 13.02.2015 | 14:59

Sretenjski ustav iz 1835. godine je najbitniji ustavnopravni dokument u novijoj srpskoj istoriji, ne samo zato što je prvi koji smo doneli već zato što je najradikalniji i najrevolucionarniji za svoje vreme. To je ustav koji nas je lansirao u sam vrh civilizovanog sveta i pokazao da smo mogli da budemo evropskija zemlja od mnogih koje se danas smatraju kolevkama evropejstva, da su nam te zemlje to tada dozvolile da budemo.

Rađen je po uzoru na francuske ustavne povelje iz 1814. i 1830. godine i po uzoru na belgijski ustav iz 1831. godine, a na umu je imao krilaticu francuske revolucije: “sloboda, jednakost, bratstvo”.

Napisao ga je Dimitrije Davidović, učeni Srbin iz Zemuna i knjažev sekretar; ustav je drastično ograničio vlast knjaza a uzdigao moć naroda u skupštini, uprkos tome što je Državni sovjet (vlada) bio u suštini oligarhijski organ. Nažalost, jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi nije se održao.

Protiv ustava su bile Austrija (koja nije imala ustav a plašila se da će njeni građani tražiti ista prava koja imaju i Srbi), Rusija (koja ustav neće imati još skoro sto godina, koja je želela poslušnu pravoslavnu državicu koju je lako kontrolisati te koja neće raditi u svom interesu već u interesu “majke Rusije”, i čiji je diplomata Buteljev našu konstituciju “bratski” nazvao “francuskim rasadom u turskoj šumi”; neko je trebalo da mu kaže da je Šumadija srpska šuma, ali ne verujemo da se to desilo) i konačno Turska čiji su razlozi bili slični ruskima.

Ustav je ukinut pod pritiskom stranih sila, na veliku radost knjaza Miloša. Međutim, ovo je bio samo uvod, i na ovom se mestu nećemo više baviti sadržajem Sretenjske konstitucije, već zastavom koju je ona propisala.

Naime, opis simbola našeg knjaževstva u Glavi drugoj, članu 3. i 4., glasi ovako:

“Boja narodna Srbska jest otvoreno – crvena, bjela i čelikasto-ugasita. Grb narodnij Srbskij predstavlja Krst na crvenom polju, a među krakovima Krsta po jedno ognjilo okrenuto k krstu (ognjilo je okrenuto ka krstu kad je u poziciji za kresanje; to je pozicija koju inače i na današnjem grbu koristimo). Sav grb opasan je zelenim vjencem s desne strane ot rastova, a sa leve ot maslinova lista.”

Nakon što je ustav ukinut, sultan je svojim fermanom hteo da izbriše svaki trag “incidentu” sa Sretenja, a istovremeno i pod uticajem Rusije, obrnuo rusku civilnu zastavu i dao nam crveno-plavo-belu.

Legenda o tome kako je u vreme Karađorđa naša delegacija u Rusiji tokom neke svečane povorke obrnula rusku zastavu jer nije imala svoju je samo to – legenda (ako nam dopustite: antisrpska legenda), pošto svako ko išta zna o istoriji Prvog srpskog ustanka i Srpske revolucije, zna i da smo imali ustaničku zastavu sa krunom i dva štita, od kojih su na jednom bili krst sa četiri ocila a na drugom tribalski vepar proboden strelom. Nije nam bila potrebna ruska tokom ustanka, imali smo svoju.

Baš kao što ni Turci ni Rusi nisu morali da obrću tuđu zastavu i da nam je nameću jer smo mi svoju već bili izabrali demokratskim putem, osim ako i jednima i drugima nije bio cilj da nas ponize i da nas okuju u službu njihovim interesima.

Sretenjsku zastavu, sa rasporedom boja koji smo MI IZABRALI (zapravo sa pozicijom bele boje koju smo izabrali, jer su crvena i plava i tokom 13. veka bile naše), izglasalo je 4.000 delegata iz svih krajeva naše ondašnje države, a prisutni su bili i starešine, kmetovi, činovnici, običan svet.

Veruje se da je ukupno bilo okupljeno oko 10.000 ljudi tog 15. februara 1835. u Kragujevcu (neverovatna brojka ako uzmete u obzir da je po popisu iz godine pre toga u Srbiji živelo 678.192 ljudi), i niko se nije pobunio protiv ovih boja.

Protiv ove zastave su se pobunili stranci koji su u njoj nekim čudom videli “francusku trobojku”, i opasnu srpsku slobodu.