Прича - Данијел Шарић: Како сам обрадовао Катар?!

“Још да ми се испуни сан да учествујем на Олимпијским играма. Да ме нису у последњи час шутнули као папка, „видео“ бих са југословенском селекцијом Сиднеј 2000, али даће бог да с Катаром одем у Бразил следеће године”,објашњава некадашњи чувар мреже Црвене звезде, тазе освајач сребрне медаље на СП.

Хрватска је Светско првенство у Катару завршила на шестом месту, Словенија освојила осмо, Македонија се зауставила на једној позицији ниже, Босна и Херцеговина била 20. од 24 учесника тек другог Мундијала на тлу Азије.. а Србија и Црна Гора су само гледале издалека. Али четворица играча поникла у југословенској школи рукомета стигла су до финала. Црногорски пар Горан Стојановић – Жарко Марковић и БиХ тандем Елдар Мемишевић – Данијел Шарић узео је сребрну медаљу у дресу домаћина СП-а, с тим што је последњи међу њима био „примавиолина“ у тиму првог ваневропског освајача једне медаље у историји овог спорта.
“Криво ми је што се Србија није квалификовала за Светско првенство, јер је имала квалитет за то, а нека од четири репрезентације учесника такмичења с простора некадашње Југославије остала до краја у борби за медаље, али ето нас четворица осветлали смо образ балканског рукомета. Сензационално катарско сребро на неки начин припада и нашем делу Европе. За оне који хоће позитивно да гледају на ствари”, почиње причу за МОЗЗАРТ Спорт феноменални голман блискоисточне селекције и ветеран међу стативама славне Барселоне, некада последњи човек одбране родне БиХ и СР Југославије.

Звучиш као да ти смета што вас сви зову легијом странаца?
“Чињенице су чињенице. За Катар играју само четири домаћа рукометаша, док ми остали долазимо с Кубе, Балкана, из Француске, Шпаније, Египта, Туниса, Сирије… Проблематична је само терминологија, односно њен увредљив контекст. Нисмо наоружани водили ратове у туђе име, већ спортски помогли једну земљу у њеном покушају да на великом такмичењу на свом тлу задиви рукометни свет. Мисија је успела. Катарска држава и народ добили су промоцију као никада пре. Они којима смо постали трн у оку остаје да пребројавају странце у тиму вицешампиона света, намерно прећуткујући давнашњу одлуку ИХФ да дозволи наступање за три државе током каријера, коју су друге репрезентације давно искористиле или то још раде.”

А шта сте добили ви странци у њеном националном тиму? Како и зашто си постао део те необичне приче?
“Председник тамошње рукометне федерације и чувени шпански стручњак Валеро Ривера, задужен за реализацију планова амбициозних Катарана, одавно су ме хтели у свом пројетку. Међутим, није било реално да им се придружим све до истека обавезне трогодишње паузе после наступа за претходну репрезентацију, док сам азијска такмичења у 2014. морао пропустити због преклапања с мојим обевезама у првенству Шпаније и европској Лиги шампиона. Стрпљиво су ме сачекали, а ја добио и искористио последњу прилику да трофејну клупску каријеру заокружим једном репрезентативном медаљом. Не бих мирно отишао у пензију једног дана да наслову европског првака с Барселоном, силним националним титулама и куповима с Каталонцима и Црвеном звездом нисам додао одличје са Светског или Европског првенства. Још да ми се испуни сан да учествујем на Олимпијским играма. Да ме нису у последњи час шутнули као папка, „видео“ бих са југословенском селекцијом Сиднеј 2000, али даће бог да с Катаром одем у Бразил следеће године. Да парафразирам ону народну „није када ми је речено, него када ми је суђено“.

Намерно не помињеш милионе, камионе и авионе којима ће вас, кажу, даривати богати емират на ивици Персијског залива?
“Разумем да су спортисти, као јавне личности, изложени очима и суду јавности, стално у фокусу медија. Могу да сварим и то да би сви да завире у наше куће и џепове, али не могу да појмим потребу за извртањем ствари. Уместо да се прича и пише о нашим успесима на терену земљаци нам се баве неким милионима, камионима, становима, авионима, златом... Које нам нико није ни обећао ни дао. Да ли ће нас наградити? Сигурно хоће. Чиме? Не знам. Да ли је ненормално ако премирају прву медаљу у историји свог рукомета? Није. То је пракса у свакој другој земљи на свету. Први човек Катара нам се у блиц разговору захвалио што смо државу, народ и њега лично учинили поноснима и срећнима.”

Многима су очи боле и неке одлуке арбитара на утакмицама Катара. Јесте ли имали „домаћинскије“ суђење од претходних организатора великих такмичења?
“Нисмо имали ни мање ни више домаћинског суђења од прошлих организатора Светских и Европских првенстава. Нису нам арбитри, ИХФ или не знам ко поклонили ово сребро. Поштено смо се изборили за друго место. А ко губи, има право да се љути. Увек је тако било и биће.”

Пољаци другачије мисле, чим су онако дуго и иронично аплаудирали судијском пару из Србије после изгубљеног полуфинала с твојом екипом. Шта кажеш на то?
“Кажем да је то био један много ружан гест, да не употребим неку тежу реч. Не могу им они бити криви за пропусте у одбрани, упропашћене контре, техничке грешке, промашене зицере... Када би мирних глава сели да анализирају меч видели би и сами где су грешили. Колико их је све то скупо коштало, а ми били бољи за тих неколико голова.”

Објасни нам онда како сте направили своје рукометно чудо, када осим тебе у екипи нема играча топ класе?
“Истина је да само неколико нас има искуство освајања трофеја у клупској категорији и наступа на великим такмичењима, али то је надокнађено великом срчаношћу, спартанском дисциплином, вредним радом, огромном мотивацијом, искреним односима у свлачионици, тимским духом и правилним приступом мечевима. Нико нас није притискао резултатским императивима, али смо сваку утакмицу третирали као финале. И „расли“ у својим главама са сваком следећом победом. Ривера је склопио невероватан мозаик.”

Није, међутим, било реално да добијете моћну Француску, зар не?
“Поражени јесмо, али прегажени и понижени нисмо. Напротив. За два-три гола и(ли) једну стативу остадосмо без најсјајније медаље. Па опет, када се све сабере и одузме пехар је завршио у правим рукама. Француска је рукометна велесила, а мој клупски саиграч и пријатељ Никола Карабатић са својим момцима је просто млео противнике до финала. Импонује ми његова реченица после наше утакмице „Шаро, умало да нам на крају упрскаш ствар“. Толико о „гурању“ Катара.”

Плашиш ли се да ће катарска бајка потрајати колико и летњи музички хитови?
“Мислим да нас неће снаћи таква судбина. Јер чега се Ривера прихвати, то мора да успе. Наш селектор важи за човека који размишља много унапред. Код њега се тачно зна зашто, када и како се шта ради. Месецима унапред. И увек има план Б, Ц, Д... Код Шпанца нема импровизације, ништа се не препушта случају. Сигуран сам да већ сада има прецизан план пласмана на Олимпијске игре, које су нам следећи велики циљ. Имаћемо довољно прилика да извадимо визу за Рио.”

Стварно мислиш да ће се рукомет „примити“ у том кутку Азије?
“Ко је гледао наше утакмице могао је да види како је посета расла из меча у меч. У почетку су дворане биле до пола пуне, а већ при крају прве фазе турнира три сата пре почетка мечева испуњене до последњег места. Људи су на сваком кораку причали само о рукомету. И ко није знао правила, схватио их је и, рекао бих, преко ноћи заволео овај атрактивни спорт. Не, нећемо бити пролазни хит.”

Не пролази ни твоје време у Барселони. Намераваш ли у њој да завршиш каријеру?
“Барселона је већ шест-седам година моја рукометна кућа и породична база. Дао сам јој најбоље од себе, а она ми се одужила дугом сарадњом и улогом првог заменика капитена, иначе њиховог Каталонца. Не мрдам одавде до краја каријере, а ни после те две-три године. Жеља ми је да у будућности своје знање и искуство преносим неким новим клинцима. Увелико учим Вишу тренерску школу, а планирам и едукацију у спортском менаџменту, који ме такође привлачи. Ја сам ти увек пун идеја и жељан акције. Ово сребро ми је само дало нови импулс. “

Право славље у дому Шарића тек треба да уследи, а разлог је далеко личније природе од светског сребра главе четворочлане породице.
“Супруга Данијела ускоро ће ми подарити кћеркицу, а нашим синовима Кристијану и Филипу сестрицу. Сви јој се много радујемо и нестрпљиво чекамо дан када ћемо је угледати. Њено рођење ми је највећа награда.”

Тридесетседмогодишњи чувар мреже не зна броја примљеним честиткама из родног краја, региона и друге домовине Шпаније, али највише му ласкају уживо изречене похвале српског министра омладине и спорта Вање Удовичића.
“Дошао је с Предрагом Перуничићем да ме види и честита. Рекао ми је да је поносан на мене, на часно и поштено спортски успех који сам остварио. И начин на који сам, играјући за Катар, представљао свој крај и људе. Мало је рећи да су ме дотакле његове реченице. Такво признање има посебну тежину када дође од врхунског спортисте и човека какав је Вања.“