Да ли је Хрватска ослобођена за геноцид НДХ?

У Хрватској је било етничког чишћења и злочина, али не и геноцида, пресудио је Међународни суд правде (МСП), одлучујући по тужби Хрватске и противтужби Србије, за геноцид почињен од 1991. до 1995. године. Када је реч о делу српске противтужбе који се односи на усташке злочине у периоду НДХ, суд се практично прогласио ненадлежним тиме што је изјавио да се неће бавити злочинима почињеним пре 27. априла 1992. године, јер је СРЈ (Србија) тек од тог датума настала као држава и самим тиме постала обавезана Конвенцијом о геноциду. Слично правило је примењено и на Хрватску, која је постала држава 25. јуна 1991. године.

Регион 04.02.2015 | 17:20

Суд сматра да је држава одговорна и да мора да поштује људска права. Због тога се држава која је постала чланица не може сматрати а постериори одговорном за чињење тих дела, рекао је судија Томка. "Свака држава обавезна је да примењује Конвенцију, али не ретроактивно, па се то не може односити на претходно раздобље, нпр. Други светски рат, већ тек након датума када је званично постала потписница Конвенције".

Да ли су тиме испражњена сва правна средства за кажњавањем овог злочина?

МСП је од 1946, када је формиран, свега једном пресудио да је почињен геноцид, и то се односи на пресуду из 2007. године о геноциду у Сребреници, што и не чуди, јер је "геноцид је један од најтежих међународних злочина, али је такође и најтежи за доказивање".

Ни Немачка није била осуђена за геноцид, већ само појединци. Штавише, Конвенција УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида усвојена је после рата, 1948. године. Она дефинише геноцид као дела почињена "с намером уништења, у целости или деломично, неке националне, етничке, расне или верске групе".

С тога се злочинима нацистичке Немачке бавио се ад хоц трибунал, којег су основале државе победнике у Другом светском рату – САД, СССР, Велика Британија и Француска. Штавише, друге земље савезнице, попут Југославије, су тражиле да буду део судског процеса, али им то није било дозвољено.

Нирнбершким процесом је суђено истакнутим члановима политичке, војне и економске елите нацистичке Немачке. Оптужнице су биле различите али су сви били оптужени за неко или за сва од следећа четири кривична дела: учествовање у заједничком плану или завери за спровођење злочина против мира, планирање, започињање и вођење агресорских ратова и других злочина против мира, ратног злочина и злочина против човечности.

Иако је у свету најпознатији пример геноцида Холокауст, почињен над Јеврејима, у Срба је најтрагичнији пример геноцида онај над Србима у тзв. Независној држави Хрватској (НДХ), где је између 900.000 и 1.200.000 Срба убијено.

Карактер злочина почињен над Србима током НДХ испуњава све претпоставке из дефиниције о геноциду утврђене у Конвенцији о спречавању и кажњавању геноцида

Шта нам преостаје после одлуке МСП?

Који суд данас може да се прогласи надлежним за суђење злочина геноцида у НДХ, почињеног пре 1948. године? Јасно је да МСП може да се бави само питањем одговорности државе за геноцид, након 1948. Колико је, с тога, правно могуће да то уради неки "ад хоц трибунал", попут оног који се основали савезници како би се позабавили тешким злочинима нацистичке Немачке. На овом суђењу није било речи о злочинима немачких савезника, па тако ни о злочинима усташа у НДХ.

Суђење највећим ратним злочинцима у Нирнбергу било је без сумње преседан у дотадашњој пракси, како у погледу организације и састава суда, тако и примењиваних правила, како материјалног тако и процесног карактера. Али, и поред тога што неопходност једног таквог суђења нико није довео у питање, појавиле су се током године и одређене примедбе везане за основ постојања овог суда и легалитет његовог рада.

Такође, услед неспорног значаја кривичних дела за које се судило, јавила се потреба да се формулишу неки основни принципи проистекли из овог суђења, који би служили као смерница у неким евентуалним будућим суђењима. Тако су настали тзв. Нирнбершки принципи које је 1946. године потврдила и Генерална скупштина УН.

То нам даје могућности да поставимо питање примењљивости Конвенције УН о незастаревању ратних злочина и злочина против човечности, усвојене 1968. године, у контексту геноцида над српским народом у НДХ, који се догодио пре усвајање Конвенције о геноциду 1948. године?

У члану 1. Конвенције се напомиње да не постоји временско застаревање у погледу злочина, без обзира на датум када су почињени, и то: ратних злочина, дефинисаних у Повељи Међународног војног суда у Нирнбергу, и злочина против човечности, почињених у доба рата или у доба мира, такође према дефиницији у Повељи Међинародног војног суда у Нирнбергу.

Међутим, проблем је у томе што се Конвенција, по узору на Нирнберг, примењују само "на представнике државне власти или на појединце који, као главни актери или као саучесници учествују у извршењу или који непосредно подстрекавају друга лица да почине било који од поменутих злочина, или који кују заверу да их почине, без обзира на степен почињеног злочина, као и на представнике државне власти који толеришу вршење тих злочина".

Према тома, ако је неко од починилаца данас жив, могао би за своје учешће још увек бити процесуиран и кажњен.

Резолуција о геноциду, по узору на Јермене

Злочине које су починили Турци над јерменским и хришћанским становништвом 1915. године, такође по карактеру злочина испуњава све претпоставке из дефиниције о геноциду, утврђене у Конвенцији о спречавању и кажњавању геноцида.

У сенци Првог светског рата, османске власти су започеле кампању уништења и прогонства скоро два милиона староседелачког хришц́анског становништва (Јермена, Грка и Сиријаца) у покушају да се демографски очисте области Анадолије и Мале Азија од православног елемента. Највећи број тог становништва, готово 1.500.000 људи, су чинили управо Јермени.

Турска негира своју одговорност за овај злочин и позива се на исти принцип који је потврдио и МСП, у случају контратужбе Србије.

Међутим, јерменска страна, понајвише јерменске дијаспора, успела је да актуализује питање злочина над својим народом и убеди међународну јавност да овај злочан не сме бити заборављен. Тај став су 1985. и 1986. заузеле и УН, а годину дана касније и Европски парламент.

Двадесет и пет земаља данас у свету означава убиства Јермена 1915. године као геноцид. Свака од ових држава је усвојила резолуцију у својим матичним парламентима признајући масакр над Јерменима 1915. године као геноцид.

Сличне резолуције и декларације о осуди злочина геноцида усвојле су многе земље и међународне организације и по питању Сребренице, пошто је МСП утврдио да је у Сребреници јула 1995. године извршен геноцид.

С тога, ако све правне акције о осуди геноцида над српским народом у НДХ буду исцпрљене, Републици Србији остаје да поведе међународну кампању да се сличним резолуцијама држава и међународних организација подјенако осуди и геноцид над српским народом у Другом светком рату, почињен на територији НДХ, чиме би овај тежак злочин против човечности коначно добио међународну осуду коју заслужује.