Анализа: Нова пропаст Парме!

Можете ме убеђивати колико хоћете да се пармезан прави већ вековима, да је пршута из Емиља-Ромање дуговечнија од сваке помисли на неку игру која се игра ногама и зове Цалцио, можете ми чак пред очи ставити избледеле новинске и искрзане телевизијске рекламе Пармалата на којима клинци остају мусави после укусног воћног јогурта, ја и даље нећу веровати да је то старије и важније од једног пролећа када су Европом жарили Ђанфранко Зола, Фаустино Асприља и подебели Томас Бролин.

Фудбал 03.02.2015 | 09:00

Чудно је сећање, посебно фудбалских навијача: како памтиш неке ствари, како убедиш себе да је тако и никако другачије, иако емпирија говори супротно, и до краја живота ти остану асоцијације, само теби познате.

Ето, то с Пармом. Можете ме убеђивати колико хоћете да се пармезан прави већ вековима, да је пршута из Емиља-Ромање дуговечнија од сваке помисли на неку игру која се игра ногама и зове се Цалцио, можете ми чак пред очи ставити избледеле новинске и искрзане телевизијске рекламе Пармалата на којима клинци остају мусави после укусног воћног јогурта, ја и даље нећу веровати да је то старије и важније од једног пролећа када су Европом жарили Ђанфранко Зола, Фаустино Асприља и подебели Томас Бролин.

За нас који смо тих деведесетих буљили у фудбал и учили италијански заљубљујући се, мало-помало, у становиту Елизабету Ферачини, водитељку непревазиђене дечје забаве по имену „Соллетицо“, Парма су плаво-жуте штрафте на грбу белог дреса, Парма је онај помало енглески стадион који је вечито био у некој изградњи, доградњи, надградњи, баш као станови просечног Србина, Парма је Невио Скала, заборављени стручњак и иноватор којег данас ни Гоогле не може да пронађе тако лако, Парма је ревија асова који су знали лопте и који су се дрзнули да, ношени млечним новцем ка Млечном путу, пуну деценију буду једна од „седам сестара“ фудбала на Апенинима...

Но ако је осталих шест било познато по својој лепоти, богатству, памети, по моди или ексцентричности, Парма је била она седма, најмлађа, она девојчица која обува штикле и узима кармин својих старијих сестара, које је никада нису схватале за озбиљно, чак и кад би их победила на избору за мис...

И то ју је чинило утолико симпатичнијом.

Могао се тај италијански фудбал тада волети чак и ако не навијате за један тим. Они који су тада пригрлили Милан, Јуве, Рому или Интер и даље воле Милан, Јуве, Рому или Интер. Али ми који смо се заљубљивали сваке године у нову девојку, предајући јој се на орочено време, најлепше смо се, ипак, сећали Парме, као жене која вам заврти памет и оде, оставивши вас да се гризете за усну и питате шта би било да је било само мало другачије...

Парма је чак и онима који су се јасно определили била други омиљени тим. Како и не би: стигли су замало до титуле, уз лепршаву игру, оне сезоне када је од Скале екипу са Енио Тардинија преузео Карло Анчелоти.

Био је Карло на самом почетку своје каријере, месец-два пре тога водио је Ређану, и није му се ишло далеко од куће, а Парма је била клуб у којем је почео велику фудбалску каријеру. Приде клуб који је имао и новац, али и храброст да неискусном стручњаку, већ тада дубоко огрезлом у промишљање тактике и законитости фудбала - што ће га, на концу, направити вероватно најбољим тренером света – понуди уговор. Био је то савршен брак интереса и емоција, којим је Парма доказала да је другачији, пристојнији, више породични клуб од већине оних који су, пре и после ње, помоћу новца стигли до елите.

Постаће Парма у последњој деценији 20. века експерт за освајање купова, али није је то чинило занимљивијом од осталих. Не, сењор Калисто Танци није штедео новац за играче, и то какве: готово искључиво уметнике. Списак Парминих ведета из деведесетих и списак најбољих фудбалера тог времена имају много сличности: није сваки генијални играч играо за Парму, али је сваки играч који је играо за Парму био генијалан на барем два-три начина.

У жутом и плавом, сем већ поменутог трилинга, обрели су се и Аријел Ортега, и Хуан Себастијан Верон, и Адријано, и Роберто Муси, и Масимо Крипа, и Фабио Канаваро, и Христо Стоичков, и Адријан Муту, и Хакан Шукур, и Ђиђи Буфон, и Коуто, и Тирам... Атракција – смешна је то реч спрам онога што су они умели да нам сервирају.

Ретки су, ипак, они међу њима који су осећали било какву љубав према Парми. Долазили су да узму паре, као прави легионари, плаћеници који ће сутра обући било који дрес. Док је било новца, тај флоw је могао да траје и да нас увесељава, али лојалност се не гради лирама и маркама, ма колико да их је било.

А убрзо их је нестало...

Неколико јесени доцније, када Калчо већ изгуби своју привлачну сиренску песму, империја је почела да се распада, у једном од највећих пословних скандала у Италији (мада ту конкуренција није нимало мала). Танци, који је подигао Пармалат ни из чега, у градићу Колекио, надомак града, све време остајући веран свом родном крају без жеље да се пресели у неко монденско место, баш као прави војвода, заграбио је много више него што је могао да прихвати. И кајмак су, по обичају, скинули неки други.

Скандал који ће уништити Пармалат има више зачкољица од правног система Европске уније, али је, када се подвукла црта, гигант банкротирао за свега неколико месеци од тренутка када је први књиговођа сумњичаво завртео главом јер су у систему компаније два и два тек понекад били четири, а углавном 4.000.000.

Танци је осуђен правоснажно на скоро деценију затвора, прво се распала његова породица – наследник, симпатични и стидљиви Стефано, за којег су многи домороци били убеђени да гарант није учествовао у поганштинама, престао је да разговара са оцем – а потом и клуб у који је толико уложено...

Од тада ролеркостер на травнатом правоугаонику није престао – Парма је била и у Серији Б, па се вратила, и у неколико наврата натерала је и нас већ одавно одучене од Калча, да обратимо пажњу на оно што се догађа на Енио Тардинију...

Исто тако размишљао је, вероватно, и Резарт Тачи, газда свих пумпи у Албанији (а верујте, пумпи у Албанији има више него било чега другог). Господин нама мрског презимена био је, нема сумње, једнако залуђен Калчом деведесетих и када се појавила прилика да преузме Парму, није часио часа. Но његови први потези, попут довођења једног 29-годишњака на место председника, не изгледају превише срећни, скупа са паничним довођењем Ночерина, Родригеза и Вареле на позајмицу, док играчи још не примају плату, док Антонио Касано одлази из клуба, док Парма, после шестог места прошле сезоне, ове тавори на самом дну Серије А.

Чудно је сећање, посебно фудбалског навијача: када је у последњем колу, у дуелу дављеника (у ствари, у дуелу оних чија су плућа одавно напуњена водом), Парма дочекала Чезену, био је то, у мојој глави, сигуран кец, дан када ће Војводе најзад кренути ка сигурној средини табеле.

Јер како да објасниш мозгу да у жуто-плавом више нема оних мајстора, да Роберто Донадони, у маниру његовог имењака Просинечког, не може да натера играче да трче и изгарају ако немају плаћен стан и храну, како да разум укапира да гледамо нову, другу по реду пропаст Парме, како, када се срце добро сећа рекламе за Пармалат, и Золе и Асприље, када и даље осећаш онај гол Дина Бађа за Куп УЕФА против Јувеа и ону јурњаву 1997. са истим Торинезима за „скудето“?