Analiza: Nova propast Parme!

Možete me ubeđivati koliko hoćete da se parmezan pravi već vekovima, da je pršuta iz Emilja-Romanje dugovečnija od svake pomisli na neku igru koja se igra nogama i zove Calcio, možete mi čak pred oči staviti izbledele novinske i iskrzane televizijske reklame Parmalata na kojima klinci ostaju musavi posle ukusnog voćnog jogurta, ja i dalje neću verovati da je to starije i važnije od jednog proleća kada su Evropom žarili Đanfranko Zola, Faustino Asprilja i podebeli Tomas Brolin.

Fudbal 03.02.2015 | 09:00

Čudno je sećanje, posebno fudbalskih navijača: kako pamtiš neke stvari, kako ubediš sebe da je tako i nikako drugačije, iako empirija govori suprotno, i do kraja života ti ostanu asocijacije, samo tebi poznate.

Eto, to s Parmom. Možete me ubeđivati koliko hoćete da se parmezan pravi već vekovima, da je pršuta iz Emilja-Romanje dugovečnija od svake pomisli na neku igru koja se igra nogama i zove se Calcio, možete mi čak pred oči staviti izbledele novinske i iskrzane televizijske reklame Parmalata na kojima klinci ostaju musavi posle ukusnog voćnog jogurta, ja i dalje neću verovati da je to starije i važnije od jednog proleća kada su Evropom žarili Đanfranko Zola, Faustino Asprilja i podebeli Tomas Brolin.

Za nas koji smo tih devedesetih buljili u fudbal i učili italijanski zaljubljujući se, malo-pomalo, u stanovitu Elizabetu Feračini, voditeljku neprevaziđene dečje zabave po imenu „Solletico“, Parma su plavo-žute štrafte na grbu belog dresa, Parma je onaj pomalo engleski stadion koji je večito bio u nekoj izgradnji, dogradnji, nadgradnji, baš kao stanovi prosečnog Srbina, Parma je Nevio Skala, zaboravljeni stručnjak i inovator kojeg danas ni Google ne može da pronađe tako lako, Parma je revija asova koji su znali lopte i koji su se drznuli da, nošeni mlečnim novcem ka Mlečnom putu, punu deceniju budu jedna od „sedam sestara“ fudbala na Apeninima...

No ako je ostalih šest bilo poznato po svojoj lepoti, bogatstvu, pameti, po modi ili ekscentričnosti, Parma je bila ona sedma, najmlađa, ona devojčica koja obuva štikle i uzima karmin svojih starijih sestara, koje je nikada nisu shvatale za ozbiljno, čak i kad bi ih pobedila na izboru za mis...

I to ju je činilo utoliko simpatičnijom.

Mogao se taj italijanski fudbal tada voleti čak i ako ne navijate za jedan tim. Oni koji su tada prigrlili Milan, Juve, Romu ili Inter i dalje vole Milan, Juve, Romu ili Inter. Ali mi koji smo se zaljubljivali svake godine u novu devojku, predajući joj se na oročeno vreme, najlepše smo se, ipak, sećali Parme, kao žene koja vam zavrti pamet i ode, ostavivši vas da se grizete za usnu i pitate šta bi bilo da je bilo samo malo drugačije...

Parma je čak i onima koji su se jasno opredelili bila drugi omiljeni tim. Kako i ne bi: stigli su zamalo do titule, uz lepršavu igru, one sezone kada je od Skale ekipu sa Enio Tardinija preuzeo Karlo Ančeloti.

Bio je Karlo na samom početku svoje karijere, mesec-dva pre toga vodio je Ređanu, i nije mu se išlo daleko od kuće, a Parma je bila klub u kojem je počeo veliku fudbalsku karijeru. Pride klub koji je imao i novac, ali i hrabrost da neiskusnom stručnjaku, već tada duboko ogrezlom u promišljanje taktike i zakonitosti fudbala - što će ga, na koncu, napraviti verovatno najboljim trenerom sveta – ponudi ugovor. Bio je to savršen brak interesa i emocija, kojim je Parma dokazala da je drugačiji, pristojniji, više porodični klub od većine onih koji su, pre i posle nje, pomoću novca stigli do elite.

Postaće Parma u poslednjoj deceniji 20. veka ekspert za osvajanje kupova, ali nije je to činilo zanimljivijom od ostalih. Ne, senjor Kalisto Tanci nije štedeo novac za igrače, i to kakve: gotovo isključivo umetnike. Spisak Parminih vedeta iz devedesetih i spisak najboljih fudbalera tog vremena imaju mnogo sličnosti: nije svaki genijalni igrač igrao za Parmu, ali je svaki igrač koji je igrao za Parmu bio genijalan na barem dva-tri načina.

U žutom i plavom, sem već pomenutog trilinga, obreli su se i Arijel Ortega, i Huan Sebastijan Veron, i Adrijano, i Roberto Musi, i Masimo Kripa, i Fabio Kanavaro, i Hristo Stoičkov, i Adrijan Mutu, i Hakan Šukur, i Điđi Bufon, i Kouto, i Tiram... Atrakcija – smešna je to reč spram onoga što su oni umeli da nam serviraju.

Retki su, ipak, oni među njima koji su osećali bilo kakvu ljubav prema Parmi. Dolazili su da uzmu pare, kao pravi legionari, plaćenici koji će sutra obući bilo koji dres. Dok je bilo novca, taj flow je mogao da traje i da nas uveseljava, ali lojalnost se ne gradi lirama i markama, ma koliko da ih je bilo.

A ubrzo ih je nestalo...

Nekoliko jeseni docnije, kada Kalčo već izgubi svoju privlačnu sirensku pesmu, imperija je počela da se raspada, u jednom od najvećih poslovnih skandala u Italiji (mada tu konkurencija nije nimalo mala). Tanci, koji je podigao Parmalat ni iz čega, u gradiću Kolekio, nadomak grada, sve vreme ostajući veran svom rodnom kraju bez želje da se preseli u neko mondensko mesto, baš kao pravi vojvoda, zagrabio je mnogo više nego što je mogao da prihvati. I kajmak su, po običaju, skinuli neki drugi.

Skandal koji će uništiti Parmalat ima više začkoljica od pravnog sistema Evropske unije, ali je, kada se podvukla crta, gigant bankrotirao za svega nekoliko meseci od trenutka kada je prvi knjigovođa sumnjičavo zavrteo glavom jer su u sistemu kompanije dva i dva tek ponekad bili četiri, a uglavnom 4.000.000.

Tanci je osuđen pravosnažno na skoro deceniju zatvora, prvo se raspala njegova porodica – naslednik, simpatični i stidljivi Stefano, za kojeg su mnogi domoroci bili ubeđeni da garant nije učestvovao u poganštinama, prestao je da razgovara sa ocem – a potom i klub u koji je toliko uloženo...

Od tada rolerkoster na travnatom pravougaoniku nije prestao – Parma je bila i u Seriji B, pa se vratila, i u nekoliko navrata naterala je i nas već odavno odučene od Kalča, da obratimo pažnju na ono što se događa na Enio Tardiniju...

Isto tako razmišljao je, verovatno, i Rezart Tači, gazda svih pumpi u Albaniji (a verujte, pumpi u Albaniji ima više nego bilo čega drugog). Gospodin nama mrskog prezimena bio je, nema sumnje, jednako zaluđen Kalčom devedesetih i kada se pojavila prilika da preuzme Parmu, nije časio časa. No njegovi prvi potezi, poput dovođenja jednog 29-godišnjaka na mesto predsednika, ne izgledaju previše srećni, skupa sa paničnim dovođenjem Nočerina, Rodrigeza i Varele na pozajmicu, dok igrači još ne primaju platu, dok Antonio Kasano odlazi iz kluba, dok Parma, posle šestog mesta prošle sezone, ove tavori na samom dnu Serije A.

Čudno je sećanje, posebno fudbalskog navijača: kada je u poslednjem kolu, u duelu davljenika (u stvari, u duelu onih čija su pluća odavno napunjena vodom), Parma dočekala Čezenu, bio je to, u mojoj glavi, siguran kec, dan kada će Vojvode najzad krenuti ka sigurnoj sredini tabele.

Jer kako da objasniš mozgu da u žuto-plavom više nema onih majstora, da Roberto Donadoni, u maniru njegovog imenjaka Prosinečkog, ne može da natera igrače da trče i izgaraju ako nemaju plaćen stan i hranu, kako da razum ukapira da gledamo novu, drugu po redu propast Parme, kako, kada se srce dobro seća reklame za Parmalat, i Zole i Asprilje, kada i dalje osećaš onaj gol Dina Bađa za Kup UEFA protiv Juvea i onu jurnjavu 1997. sa istim Torinezima za „skudeto“?