НФЛ: Дечко којег нико није хтио одлучио Супер-боул!

Супербоул је био и остао планетарни спектакл. Није се од тога разликовао ни ово ноћашћње, 49. велико финале НФЛ-а, најјаче лиге света у америчком фудбалу. Уз драму, чудесне потезе, преокрете, десило се и једно мало чудо: у последњим тренуцима, када се чинило да ће Сијетл Сихоукси одбранити титулу, један неочекивани херој се појавио у редовима Њу Ингланд Пејтриотса и, баш у тој нестварној завршници, обезбедио победу "патриота" од 28:24.

Остали спортови 02.02.2015 | 08:00

Причаће вам сви како је осам минута пре краја Сијетл водио са десет разлике. Па онда, како је сада већ легендарни квотербек Њу Ингланда Том Брејди, после два тачдаун додавања на старту, имао и два у финишу, те са 14 нових поена донео преокрет и титулу "патриотама". Онда ће вам неко споменути и да је Сијетл кренуо у последњи напад и, уз једно чудесно хватање уз помоћ колена, дошао на корак-два од црте која у овом спорту раздваја победнике и поражене. И, баш ту, где је у последњем нападу Сијетл Сихоукса лопта прешла црту, завршила је у рукама...

... одбрамбеног играча Њу Ингланда. Нимало очекиваног хероја 49. Супербоула, Малкома Батлера, који је пресекао додавање ривала и ту, на црти, обезбедио да се Брејдијев преокрет сачува, да славни квотербек трећи пут буде проглашен за најбољег играча финала, а Њу Ингланд освоји титулу, четврту у клупској историји.

Батлер је прошлог пролећа завршио са студирањем. Много воли тај амерички фудбал и надао се, као и хиљаде других младих у САД, да ће га неки НФЛ тим позвати, одабрати на Драфту. Али, нико га се није сетио. Нико, ниједан једини НФЛ клуб.

Како и да га се сети, када није играо на неком од 119 елитних америчких универзитета, елитних по овом спорту, већ у другој лиги? У малом Универзитету Западна Алабама. Нису га чак позвали ни на колективна тестирања за стотине најбољих играча које је чекао Драфт. Не, није био на том "НФЛ Комбајну", на коме се сјате скаути свих екипа, па гледају како ко трчи, реагује, размишља. А ко ту не буде позван, тешко да ће бити одабран на драфту.

И, прошлог пролећа, Малком Батлер је гледао како НФЛ драфт пролази а ниједан тим не одлучује да га одабере. Остао је по страни, сам са својим мислима. И - вером да ће све бити добро.
Чуда тако и почињу.

Није прошло дуго, а десио се један неочекивани позив. Тренер Њу Ингланда, Бил Беличик, решио је да позове Малкома Батлера. Имају тренери то право, јер сви играчи које нико није одабрао на драфту практично су слободни. А Беличик је познат по томе што улаже своје знање и своју веру и оне које нико други неће. Уосталом, Тома Брејдија је 2000. изабрао на драфту као 199. по реду. Чак 198 играча је одабрано пре момка који је управо одвео своје "патриоте" до чувеног трофеја Винс Ломбарди. Није Беличик погрешио ни са Батлером.

А Малком? Малком је стрпљиво чекао своју шансу. Баш као што је прво ишао на нешто што бисмо ми назвали високом школом, па тек онда прешао на прави универзитет. Друголигашки, али... шта да се ради. Волео је да игра скроз позади, у одбрани, да спречава противничка додавања и, по потреби, притрчи и "крпи рупе" када ривал крене на трчање са лоптом у наручју.

Али, "младост - лудост", како се то код нас каже, умало га је коштала сна. Још на тој "вишој школи" посегнуо је за неким лаким наркотицима и већ после прве године - остао без стипендије. Није могао да живи тако, схватио је. Превише воли амерички фудбал. У томе је најбољи. Зато је решио да окрене нови лист, јер није желео да живи без онога што воли. И - прионуо је. Радио је у једном ресторану и лето провео учећи, у нади да ће му бити пружена друга шанса. Када се то, прво мало чудо (које то и није, јер чуда често и почињу преумљењем) десило, играо је толико добро, да га је позвао онај друголигашки универзитет. А тамо је толико био срећан што ради оно што толико воли, да је од среће наставио да се понаша као да је тек добио посао у ресторану: остајао би после тренинга да чисти теретану, радио добровољно чак и на пријемници, прао просторије, иако то нико није тражио од њега. Био је насмејан. Срећан што се љубав није лоше окончала.

Чак и када га ниједан тим није одабрао на драфту, није очајавао. А када га је Беличиков стручни штаб позвао на пробу - није испустио ни ту шансу. Изборио се и са искуснијима од себе, и са онима одабраним на драфту и успео да буде међу 53 регистрована играча за ово првенство. И, мало по мало, вредним радом и својим талентом стицао је право да, макар "на кашичицу", заигра у том НФЛ-у.

На крају је дошло и велико финале. Он, клинац са друголигашког универзитета ког нико није хтео, на највећој сцени. Против Сијетла, браниоца трофеја. У мечу у коме је сва пажња била усмерена на то да ли ће Беличик и Брејди успети да надмаше најбољу одбрану лиге, Сијетлову, одлучио је одбрамбени играч Њу Ингланда, Малком Батлер. Први који је икада са друголигашког универзитета Западна Алабама заиграо у Супербоулу. А тамо су веровали у њега, за разлику од многих. Чак и пре две недеље, "наручили" су шампионски прстен.

И, чудо се догодило. У можда најузбудљивијем Супербоулу последњих деценија, превагу је однео баш један неочекивани херој.

Последњи напад шампиона. Уздрманог шампиона, који напрасно губи, иако је водио са десет разлике. Последњи минут. Квотербек првака, Расел Вилсон, баца лопту 33 јарде и његов друг, Џермејн Керс, у паду, уз одбитак лопте од колено, некако успева да је ухвати, ту доле, на тлу.

Минут до краја, Сијетл на пет јарди, мање од пет метара од црте која дели остатак терена од ендзоне. Од тачдауна. Од шест поена, које би преокренуле резултат од 28:24 за Њу Ингланд у победу Сихоукса.

Први покушај браниоца трона ишао је преко његовог најсигурнијег играча, тркача Маршона Линча. Пробио се четири јарде.

Још само једна је остала.

Једна јарда. А двадесет секунди.

Вилсон је тада угледао како неки НФЛ почетник чува једног његовог хватача, Рикарда Локетија. Био је уверен да ће успети да надмудри тог новајлију, ко год он био, и да ће бацити лопту ту једну јарду, тих мање од метар, баш где треба.

Али, тај почетник је био Малком Батлер.

Прозревши намеру квотербека Сијетла, закорачио је храбро и - ухватио лопту. Прекинуо је тако сан шампиона да ће остати владар, донео Њу Ингланду тријумф и пехар "Винса Ломбардија", а себи и свету само још једну потврду: није важно ако сви остали не верују у вас, уколико ви не престанете да верујете.

"Знате, тако сам одрастао. Васпитаван сам да не одустанем. Мислим... Да сам одустајао сваки пут када ми је било тешко, сада бих вероватно и даље чистио онај ресторан. Али, нисам одустао. Држао сам се онога у шта сам веровао. Просто сам... веровао", рекао је прошлог августа Малком Батлер када су га новинари питали како доживљава чињеницу да га је Њу Ингланд задржао после пробе, иако га ниједан једини НФЛ тим није хтео на драфту.

Сада, као шампиона, као јунака Супебоула, могу да га новинари питају шта год пожеле. Али, одговор ће бити исти.