Прича: Жинола, предсједник ФИФА! Може ли?

Баш зато што је био онај каквих више нема, баш зато што има жену манекенку, свој вински подрум и воли да глумата пред камерама, зар не можете да замислите колико би кул била ФИФА када би је он заиста водио?

Фудбал 26.01.2015 | 19:20

Тај гол треба гледати, изнова и изнова, али најбоље је ако нађете верзију с коментаром Џона Чемпиона. Не због карактеристичног гласа високог Британца, него зато што све изгледа као да је на видео-игри попут оне чији је Чемпион већ неколико година заштитни знак.

Такви голови се, хоћемо рећи, ретко постижу у „правом животу“. Човек може одмах да се сети Роналда против, беше ли, Компостеле, и неколико Месијевих или Роналдових тр(и)кова, али то је Шпанија, а ово је Енглеска у прошлом веку, и то ФА куп, судар друголигаша и премијерлигаша, не баш место на којем очекујете магију. Момак који би покушао нешто такво обично би добио преко костобрана, остао би да јауче у трави, схватајући да му је боље да те идеје остави за тренинг...

Био је март 1999, четврфинале купа. Тотенхем је гостовао Барнслију, утакмица је била досадна, готово без шанси, а онда је Давид Жинола добио лопту на својој левој страни. Оно што ће уследити у Енглеској је могао да отелотвори још само Џорџ Бест, и баш ће Бест наредног дана урадити нешто што Бест никада није радио: рећи ће да је Жинола генијалан играч, „можда скоро као што сам ја био“. А такву бисте похвалу ретко чули од играча који је и за Пелеа тврдио да му није ни до штуцни.

И било је много тога бестоликог у голу: Жинола, са испасаним горњим делом дреса, готово да није дриблао, само је трчао напред, великим корацима – можете да замислите како је то изгледало одбрамбеним играчима; као да их је у тих неколико космичких секунди варао погледом, а не покретима ногу – а бекови су падали смешно и театрално као Немци у партизанским филмовима, као заставице које скијаш обори у пролазу, један, па други, па трећи, све до тренутка када Француз готово из зезања гурне жабицу око голмана, овај се већ у паду окреће, знајући да не може да уради ништа...

Више од 15 година прошло је од тог гола, Жинола више нема косу која је од њега направила првог маркетиншког суперстара и озбиљно, у оно доба пре метросексуалаца и осталих јадника, довела у питање његову „креветску“ оријентацију – да се један фудбалер, замислите, појави у реклами за шампон, а да притом није Италијан, то је било нечувено! – али поново је у центру пажње, поново покушава нечувени надобудни слалом, само овог пута са још већим улогом и са још мање извесности него као када је био ласта која је донела леп фудбал на Острво скупа са својим земљаком Кантоном, те Раванелијем, Золом и осталим артистима на енглеском трапезу.

Са блиставобелим осмехом холивудског глумца Давид Жинола је прошле недеље најавио да ће, уз помоћ једне кладионице коју овде нећемо рекламирати, бити противкандидат Сепу Блатеру за место првог човека ФИФА. Та кладионица, позната по томе што нуди квоте и за, на пример, то на колико ће година бити осуђен Оскар Писторијус или по томе што плаћа фудбалерима – пардон, не фудбалерима, већ Лорду Николасу Бендтнеру – да носе доњи веш са њиховим логом, уложила је, барем засад, 250.000 фунти (више од 320.000 евра) у кандидатуру Француза и његов неформални фудбалски тхинк-танк чији је прокламовани циљ скидање мрачног генија, дежурног зликовца светског фудбала, са пиједастала на којем изгледа апсолутно недодирљив.

Чак су и Енглези, који воле Давида Жинолу – оставио је трага у два клуба која се могу назвати великим, Њукаслу и Тотенхему; првом је у два наврата умало донео титулу, другог је спасао испадања за несрећног мандата Џорџа Грејема – и који нимало не воле Сепа Блатера, прозрели овај план као ништа више до маркетиншке акције, намењене више рекламирању светски познате кладионице, него искреној жељи за променом у много чему посрнуле организације, огрезле у преварама, лажима, миту, корупцији и у много, превише новца.

Жинола је, ако пратите британске медије, етикетиран као кловн, замера му се да не зна апсолутно ништа о функционисању једног таквог организма, а да су његове изјаве – примерице, жеља да се Мундијал за мушкарце и жене игра у истој држави у исто време – само привлачење пажње...

Није да би то искање медијских рефлектора, знајући генија са крајњег југа Француске – како би неко одрастао надомак Сен-Тропеа и могао да буде мање ексцентричан, немиран, жељан провода? – било претерано чудно.

Био је Жинола, с имиџом најнезрелијег мускетара Александра Диме, међу првим играчима који су оплеменили Премијершип, мада је његово знање фудбала пречесто падало у сенку невиђене ароганције. За оне рођене баш у годинама када је Жинола пунио новинске ступце и противничке голмане, његови светоназори и медијски иступи могли би се поредити са оним што данас ради Златан Ибрахимовић: само да је мало слабији играч, могли бисте да га замрзите. Овако сте само чекали следећу суботу, да видите шта ће сервирати публици која га је обожавала, чак и ако је стрепела од њега.

Пут му је отворио Ерик Кантона, а Давид Жинола – ето, скоро да се римује – само ће наставити то пумпање ега. Звао је себе „Малим Принцом“ Премијершипа (без икакве ироније!), а његово самопоуздање и ниподаштавање других досегло је врхунац када је 1998, у ноћи у којој је Француска у Сен Денију постала првак света, изговорио да је навијао за Бразил, јер су му његови Французи отели сан. Како да, стварно, буде најбољи на свету ако нема ту мундијалску медаљу...

То како је Жинола прогнан из репрезентације, то је још једно сведочанство ономе какав је играч био. У сада већ митској утакмици на Парку принчева, оној која ће створити легенду о Костадинову, Стоичкову, Лечкову и Баба Ванги, у последњој рунди квалификација за Мундијал у Америци 1994, код 1:1 који су Француску водили даље, у последњем минуту, Жинола је навукао два бугарска бека код десне корнер заставице и сваки нормалан фудбалер би изнудио корнер или макар украо још два туцета секунди.

А он је, тврдоглав, затуцан и неотесан какав је вазда био, одлучио да центрира, јер је периферним видом тамо у шеснаестерцу видео Ерика Кантону. Центаршут је био лош, Бугари су лако дошли до лопте на рогљу казненог простора, уследила је контра од које ће потећи сузе Триколорима, контра коју ће окончати Костадинов разузданим поготком под пречку...

Па баш зато што је био фудбалер старог кова, баш зато што је био театралан и жовијалан, често циничан, редовно арогантан, али још редовније спектакуларан, баш зато што није давао пишљива боба на правила и норме понашања – једном је приликом, после утакмице Њукасла у којој је постигао гол и био апсолутно најбољи на терену, мртав 'ладан запалио цигарету у клупском аутобусу и уопште није схватао да Кевину Кигену то смета – баш зато што је био онај каквих више нема, баш зато што има жену манекенку, свој вински подрум и воли да глумата пред камерама, зар не можете да замислите колико би кул била ФИФА када би је он заиста водио?

Да, можда би се финансијска конструкција урушила, можда би Давид Жинола све спискао на провод и снимање филмова, али зар нас човек који је у стању да постигне онакав гол против Барнслија 1999. није већ довољно задужио да му макар пружимо прилику да нас још једном омађија?

À вôтре сантé, монсиеур Гинола...