Офсајде, срећо или несрећо - срећан ти рођендан!

Офсајд је задужен за грашке зноја сваког мушкарца док (у већини случајева) узалудно покушава да објасни својој лепшој половини шта значи последњи играч одбране.

Фудбал 24.01.2015 | 11:20

Да није њега не би имало шта да нас посвађа са најбољим другом, кумом или братом. Да нема њега, фудбалски коментатори не би толико користили фразу „сами процените“. Офсајд је задужен за грашке зноја сваког мушкарца док (у већини случајева) узалудно покушава да објасни својој лепшој половини шта значи последњи играч одбране. Постао је члан породице викендом, и највећи непријатељ када падате тикет. Донео нам је толико среће, а опет знао је и да нас убаци у најдубље поноре. Зато га толико волимо!

Да ли можете да замислите фудбал без офсајда? Ево како се родила идеја о њему, и како се развијао.

Прва идеја о овом правилу родила се давне 1863. дакле пре 152 године, али оно у том моменту није било онакво какво се данас користи па се због тога ова година не узима за његово „рођење“. У Енглеској су те 1863. у 11 главних фудбалских правила на месту број шест ставили следеће – „Када фудбалер шутне лопту, сви његови саиграчи који се налазе ближе голу од њега самог налазе се у офсајду, и не смеју да дирају лопту све док противнички играчи не направе грешку“. То правило би можда било сродно оном у рагбију, где лопта сме само уназад.

Већ 1886. офсајд се драстично мења. Фудбалер је у дозвољеној позицији када прими лопту, дода свом саиграчу, а између овог другог и противничког гола има барем три противничка играча.

Ако вас је некада збунила ситуација да се играч налази најближе противничком голу, добија лопту, а помоћни судија не „диже“ офсајд, то је једино могуће у случају да се тај фудбалер налази на својој половини, или ако добија лопту из аута. Ово правило уведено је пре 108 година, дакле 1907, а и даље је на снази!

За „рођендан“ офсајфда узима се 1925. година, и увођење револуционарне промене да је дозвољено да између нападача и противничког гола буде позиционирано два играча (рачунајући голмана). Дакле од 1886. до 1925. важило је три, а од 1925. па до данас у питању су два одбрамбена фудбалера. Чувена дилема и искра која започиње многе расправе је – да ли је играч био „у линији“? Тек 1990. године се разматрало и уведено је правило да се не досуђује офсајд ако је нападач у линији са другим последњим фудбалером из одбране. Па ви сада процените на основу успореног снимка да ли је било 5 цм „тамо или овамо“.

Крај давдесетог века, тачније 1995. година донела је офсајду нову модификацију која ће га учинити још контроверзнијим, ако је то икако могуће. Почиње да се проматра „пасиван офсајд“ дакле ситуације када је фудбалер у недозвољеној позицији, али не утиче на игру. Ту су битне три ствари: Намера, утицај на игру, и бенефит који доноси та позиција.

Да се руке не гледају приликом досуђивања офсајда решено је тек 2005. године. Дакле гледају се сви положаји ногу, тела или главе, док су руке изузете из овог правила.

Последња промена у овом, у исто време и омиљеном али и омраженом правилу, догодила се 2013. године, када су дефинисана правила у ситуацијама одбитака, односно конфузије у 16 метара, када је помоћним судијама и најтеже да одреагују исправно. Сваки наредни додир било ког фудбалера значи нову акцију.

Модерне технологије полако улазе у фудбал, хтели ми то или не. Многе иновације промениће смисао и начин на који се игра ова изузетна игра на два гола. Неизвесност и страх од судијске грешке су саставни део игре, питање је да ли би игра била бржа ил испорија без овог правила. Једно је сигурно, чар просуђивања и препирке да ли је био офсајд или не - не може ништа да замени!

Офсајде, још једном, срећан ти 90. рођендан!