Ofsajde, srećo ili nesrećo - srećan ti rođendan!

Ofsajd je zadužen za graške znoja svakog muškarca dok (u većini slučajeva) uzaludno pokušava da objasni svojoj lepšoj polovini šta znači poslednji igrač odbrane.

Fudbal 24.01.2015 | 11:20

Da nije njega ne bi imalo šta da nas posvađa sa najboljim drugom, kumom ili bratom. Da nema njega, fudbalski komentatori ne bi toliko koristili frazu „sami procenite“. Ofsajd je zadužen za graške znoja svakog muškarca dok (u većini slučajeva) uzaludno pokušava da objasni svojoj lepšoj polovini šta znači poslednji igrač odbrane. Postao je član porodice vikendom, i najveći neprijatelj kada padate tiket. Doneo nam je toliko sreće, a opet znao je i da nas ubaci u najdublje ponore. Zato ga toliko volimo!

Da li možete da zamislite fudbal bez ofsajda? Evo kako se rodila ideja o njemu, i kako se razvijao.

Prva ideja o ovom pravilu rodila se davne 1863. dakle pre 152 godine, ali ono u tom momentu nije bilo onakvo kakvo se danas koristi pa se zbog toga ova godina ne uzima za njegovo „rođenje“. U Engleskoj su te 1863. u 11 glavnih fudbalskih pravila na mestu broj šest stavili sledeće – „Kada fudbaler šutne loptu, svi njegovi saigrači koji se nalaze bliže golu od njega samog nalaze se u ofsajdu, i ne smeju da diraju loptu sve dok protivnički igrači ne naprave grešku“. To pravilo bi možda bilo srodno onom u ragbiju, gde lopta sme samo unazad.

Već 1886. ofsajd se drastično menja. Fudbaler je u dozvoljenoj poziciji kada primi loptu, doda svom saigraču, a između ovog drugog i protivničkog gola ima barem tri protivnička igrača.

Ako vas je nekada zbunila situacija da se igrač nalazi najbliže protivničkom golu, dobija loptu, a pomoćni sudija ne „diže“ ofsajd, to je jedino moguće u slučaju da se taj fudbaler nalazi na svojoj polovini, ili ako dobija loptu iz auta. Ovo pravilo uvedeno je pre 108 godina, dakle 1907, a i dalje je na snazi!

Za „rođendan“ ofsajfda uzima se 1925. godina, i uvođenje revolucionarne promene da je dozvoljeno da između napadača i protivničkog gola bude pozicionirano dva igrača (računajući golmana). Dakle od 1886. do 1925. važilo je tri, a od 1925. pa do danas u pitanju su dva odbrambena fudbalera. Čuvena dilema i iskra koja započinje mnoge rasprave je – da li je igrač bio „u liniji“? Tek 1990. godine se razmatralo i uvedeno je pravilo da se ne dosuđuje ofsajd ako je napadač u liniji sa drugim poslednjim fudbalerom iz odbrane. Pa vi sada procenite na osnovu usporenog snimka da li je bilo 5 cm „tamo ili ovamo“.

Kraj davdesetog veka, tačnije 1995. godina donela je ofsajdu novu modifikaciju koja će ga učiniti još kontroverznijim, ako je to ikako moguće. Počinje da se promatra „pasivan ofsajd“ dakle situacije kada je fudbaler u nedozvoljenoj poziciji, ali ne utiče na igru. Tu su bitne tri stvari: Namera, uticaj na igru, i benefit koji donosi ta pozicija.

Da se ruke ne gledaju prilikom dosuđivanja ofsajda rešeno je tek 2005. godine. Dakle gledaju se svi položaji nogu, tela ili glave, dok su ruke izuzete iz ovog pravila.

Poslednja promena u ovom, u isto vreme i omiljenom ali i omraženom pravilu, dogodila se 2013. godine, kada su definisana pravila u situacijama odbitaka, odnosno konfuzije u 16 metara, kada je pomoćnim sudijama i najteže da odreaguju ispravno. Svaki naredni dodir bilo kog fudbalera znači novu akciju.

Moderne tehnologije polako ulaze u fudbal, hteli mi to ili ne. Mnoge inovacije promeniće smisao i način na koji se igra ova izuzetna igra na dva gola. Neizvesnost i strah od sudijske greške su sastavni deo igre, pitanje je da li bi igra bila brža il isporija bez ovog pravila. Jedno je sigurno, čar prosuđivanja i prepirke da li je bio ofsajd ili ne - ne može ništa da zameni!

Ofsajde, još jednom, srećan ti 90. rođendan!