Коментар о припремама Партизана и Звезде!

Нема, заиста, очигледнијег примера наше одвојености од модерних фудбалских токова и наше заосталости од те фаме која се диже око припрема. Сценарио је увек једнак и редовно стереотипан, као у ТВ серијама изашлих из радионице Синише Павића.

Фудбал 24.01.2015 | 08:20

Ако сте и даље поклоник српског фудбала, онда је јануар, без сумње, најдепресивније доба године. У напола окончаном првенству се већ много тога зна, сви тимови који су после прва два кола најављивали да „можда могу и до титуле, јер немају 'вечити' тапију на прва два места, у сваком случају ове године Европа, догодине јуриш на прво место“, одавно су се уваљали у блато овдашњих ораница и задовољили се средином табеле. Белодано је и ко ће се борити за опстанак, и већ има оних из „чаршије“ који знају и на шта ће тај расплет да личи.

Фудбалске вести су у овом периоду штуре и за разлику од оних које распаљују машту навијача у свету – ко ће кога довести? За које паре? Који је извор за трансфере поуздан, а који само лупа глупости? С ким ћу се данас посвађати у коментарима? – код нас се преласци своде на невољне повратнике из прекратке гастарбајтерске каријере, странце које потурају лукави менаџери и чије су потенцијално умеће спортски директори видели искључуво на Yоутубе-у (ако и то), и за које нас убеђују да су следећи Балотели/Батистута/Зидан/Дрогба/упишите сами, на небрушене драгуље у одласку, и на оне нешто искусније печалбаре што хватају последње возове за кине, казахстане, узбекистане и остале далеке -стане, једину преосталу тачку на планети где се играчи из домаћег првенства још цене и где могу да „обезбеде себи егзистенцију“. Још мало, па неће ни тамо...

Али има и још нешто горе. Испашће да сам себе преписујем, јер ми није први пут – а можда чак ни други – да скрећем пажњу на ту смехотресну појаву, али није то ништа у односу на њихово хорско понављање једних те истих фраза, редовније него Бечки новогодишњи концерт и слушљиво мање од нових српских народњака...

То су те зимске припреме, баук каквоће и одрживости мехура од сапунице, које би требало да нас увере како ћемо, ето, на пролеће одједном гледати неки бољи фудбал на домаћим теренима.

Нема, заиста, очигледнијег примера наше одвојености од модерних фудбалских токова и наше заосталости од те фаме која се диже око припрема. Сценарио је увек једнак, и редовно стереотипан, као у ТВ серијама изашлих из радионице Синише Павића.

Прво се, редовно, на „прозивку“ на којој ће им управа клуба пожелети срећу, јави између 28 и 45 играча (као да нису чули да је држава наредила да се штеди?), који потом неколико дана вредно раде под будним оком шефа струке и дрилом кондиционог тренера.

Ех, само кад би квантитет рађао квалитет, али ништа од тога. Онда погледате Челси, пребогати Сити и савршени Бајерн, и схватите да они изнесу читаву сезону, на три-четири-пет-шест фронтова, у сваком кутку планете, са једва двадесетак лица, од којих се ниједан никада не пожали на умор. Само код нас „експедиције“ броје 25 и кусур фудбалера и тврд вам стојим да тренери понекад не могу да попамте имена свих својих пулена, а камоли позиције на којима могу да играју, или оно што умеју с лоптом.

Буде ту, потом, док се хватају кругови по стадиону и неких тестова, што медицинских што кондиционих, али вас сви листом убеђују да су се са зимског распуста вратили савршено спремни, да су пазили на килажу и радили индивидуално. Ал' матрак, кад изађу на терен – обично окован снегом, но јануар је ове године, на срећу, необично благ – ни да се помере. Шлајфују, понекад изгледају као они ликови из цртаних филмова који трче у месту, зноје се и дахћу, док се салце од печења и руске салате треска испод дреса и маркера...

Кад смо већ ухватили залет на свом стадиону, следи неизбежни одлазак у иностранство. Јесте да је немаштина, јесте да се дугује и порезнику и народу, почесто и богу, али за припреме се увек има. Ђа Турска, ђа Словенија, ђа Кипар, ђа Хрватска, у сјајним условима, под медитеранским сунцем, наши вајни фудбалери се истежу, трче, обарају чуњеве, играју „кобилице“, шутирају на голове и редовно се хвале новинарима како никада нису толико напорно радили.

Само замислите да неки озбиљан фудбалер да такву изјаву. Да Томас Милер или Ди Марија окупе новинаре да им кажу да су се поштено ознојили на тренингу и да ће сигурно моћи да издрже напоран темпо када такмичарске утакмице почну. Зар се не подразумева да напорно радиш и да си спреман за сезону? Зар ти то није, до ђавола, посао?

Тек што смо тај први, базични део преживели и навикли да радимо с лоптом, кадли стижу и прве припремне утакмице. Посластица за тренере, али и за играче који би да се дотичнима наметну и покажу да заслужују место у првој постави. Реномирани противници из иностранства тестирају наше екипе, одмеравамо снаге с Молдавцима, Украјинцима, Белорусима, буде некад тесно, некад се ишчупа и каква победа, али мантра у овом периоду загревања је да „резултат није важан“.

У том тренутку, наивни поклоник фудбала српског гарант мисли да су те утакмице, а било их је најмање седам-осам, све са извештајима у новинама, сасвим довољне да екипа у наредна два-три месеца не изгледа као скуп олињалих и незаинтересованих пензионера који тумарају Калемегданом у потрази за новом партијом шаха.

Мора да се после толико сати у игри нешто поклопило, мисли наш убоги јунак који се ужелео фудбала, одласка на стадион, сланих семенки на трибинама; мора да су се уиграли, па знају макар где ко стоји, ако не и како ко размишља, мора да су научили да није ништа страшно изаћи на терен 90 минута и претрчати десетак километара, посебно јер ништа друго у животу и не радиш...

Авај, ништа од тога. Када се некако довуче то прво коло пролећног дела сезоне, поново ће исти ти играчи завапити да су ноге тешке, да многе ствари још нису дошле на своје место (а када ће, у јуну?), да не треба очекивати превише у првом колу, али да ће екипа сигурно „кликнути“ већ у неколико наредних.

Истина, једино тужније од овог предугог јануара, за којег се некада чини да траје и по три-четири месеца, биће када 21. фебруара – ако нас тада не изненади ћудљиви снег? – после брат-брату 45 дана тегобних припрема, српски суперлигаши изађу на терен, па почну да се саплићу у блату и да даве фудбал и оно мало промрзлих навијача на трибинама у Нишу, Лучанима, Пећинцима, Београду...

И док лопта одскаче по неравном терену и одбија се од бусене једнако накарадно као и о „тешке ноге“ играча (нисмо се сетили да закрпимо траву, имали смо само три месеца), у себи полако опсујеш што су те поново преварили, и што си опет помислио да ће, после ових зимских припрема, стварно бити другачије...