Сјећања: Југославија - недоречена фудбалска велесила!

О чему се ради и откуд сада то враћање у нешто што је, мислили смо, свима јасно – да је Југославија имала ем велику, ем препознатљиву школу фудбала, која никада, авај, није досегла свој врхунац, пошто је сасечена баш на путу ка планетарним висинама?

У митове је најбоље не дирати, посебно у националне. Оно што се стварало вековима, или макар деценијама, оно што је ушло у колективно несвесно и што нас, мислимо, одваја од других постаје занавек недодирљиво, неупитно, о томе се не расправља, већ се само климне главом, заверенички, као – да, да, такав смо ти ми народ, видиш...

Ако се неко и дрзне да противречи, да уђе у полемику, ма колико аргументовано, буде проглашен за будалу, у најбољем случају. У најгорем – за издајицу. Шта он ту има нама, кад ми већ знамо!

И хајде сад ти буди довољно храбар или луд да, примера ради, кажеш да наравно да промаја – оно од чега се једнако умире у аутобусима на +40 и у становима на минус 5 – није српски изум, и није наша непреводива реч, и да сви народи на свету знају шта је промаја, мада јој не придају сви једнаки значај. Или да, рецимо, нисмо боц-боц оним златним виљушкама док је Шваба прстима; или да немамо баш најбољу храну на свету и да Српкиње можда (али само можда) нису убедљиво најлепше жене; или да Београд није "град који никада не спава", у шта ћете се лако уверити на станици ноћног превоза у ледених јануарских 2.00 ујутру када вас патрола полиције буде легитимисала јер је и њима досадно...

Сад замислите са колико страсти народ који за себе тврди да је богомдан за спортове, оне колективне, приступа својим спортским, посебно фудбалским митовима. Посебно фудбалским, кажемо, јер смо у неким другим дисциплинама – у нашој љубимици кошарци превасходно – досегли и Олимп и Пантеон, па смо у митологију уткали људе који су заиста постојали и који су заслужили да имају статус божанстава. Док смо у фудбалу – који је увек најважнији, признајмо то – стизали надомак светске славе, али махом остајали на мрвицама, уз неколико светлих и обилних изузетака...

Ето, рецимо, та дебата која се распламсала баш ових дана, овамо и тамо преко Дрине и узводно Савом, о (не)постојању "југословенске школе фудбала". Шта је ту истина, а шта митологија? И ко сме да се дрзне да сруши тезу о "европским Бразилцима", посебно када на Yоутубеу, испод ванвременских утакмица с Бугарима, са Шпанцима, с Марадонином Аргентином, траје препуцавање данашње омладине наоружане тастатурама, и тек узгредно неко старији завапи: "Браћо, каква смо ми земља били, ко нас растави, мајку му..." и све на том трагу.

О чему се ради и откуд сада то пачање у нешто што је, мислили смо, свима јасно - да је Југославија имала ем велику, ем препознатљиву школу фудбала, која никада, авај, није досегла свој врхунац, пошто је сасечена баш на путу ка планетарним висинама?

Прво је Иван Цветковић у Политици с правом приметио како Србија више не ствара ренесансне ликове с лоптом залепљеном уз палац леве ноге, оне волшебнике који могу из копачки да извуку и шареног зеца ако треба, људе због којих вреди ићи на стадион, јер сте свесни да би вас неко кроз коју деценију могао питати јесте ли гледали тог мајстора и да ви поносно одговорите да јесте.

Сви наши велики играчи у последње време, изводимо тезу Цветковића – која апсолутно стоји – били су "разбијачи", "шестице" како их је он назвао, ратници а не уметници. Најпопуларнији и најплаћенији српски фудбалери тренутно су Немања Матић, Бранислав Ивановић, Александар Коларов; одавно на средини терена нисмо имали оног који "зна лопте" – последњи који је заличио на то могао је, можда, бити Дејан Станковић, али и он се одмах после дечаштва трансформисао у "радилицу"; једини који даје назнаке фантазисте у тренутном сазвежђу српских звезда и звездица је Адем Љајић, али њега смо се, хвала Михо, скоро па одрекли...

За поднебље која је дало једног Пиксија и једног Пижона, једног Шекија и једног Џају, једног Галића и једну "чигру" Милутиновића – мало је и премало.
"За разлику од Срба, Хрвати су задржали југословенску школу фудбала", закључиће новинар Политике.

Онда се у Јутарњем листу јавио Томислав Жидак, који се сагласио с Цветковићевом тужбалицом, али приде направио и велеобрт - што нас враћа на ону причу о митовима и њиховим темељима - написавши да "југословенске школе фудбала" никада није ни било! То су само, рећи ће он, биле појединачне школе фудбала: сплитска, загребачка, босанска, српска...

Овај разумљиви – та ипак је тамо у недељу победила госпођа из Туђмановог ХДЗ-а! – кроатоцентрични став у којем се није нашло места ни за једног Жунгула (ваљда Жидак није знао где да га стави, ипак су гени генијалца били пожаревачки!) и који је морао поновити да је фудбал на ове просторе стизао са Запада на Исток (као да је па и могао другачије!) колико год био натегнут, доводи у питање и само постојање неких "Југословена" у фудбалу; као да смо, ето, сасвим случајно живели заједно, али само једни поред других, никако скупа, као да се, макар принципом спојених судова, ништа није мешало, преливало, стапало, све док не можете да кажете ко је Хрват, ко Србин, а ко Црногорац...

Но ако је Жидак тек дјеломице у праву – као што и јесте – и ако се ипак може говорити о Југословенској школи фудбала као институцији, онда ћемо одмах наићи на једну другу, Србима омиљену заблуду, мит којег, овако притајено носталгичарски као и увек, никако да се оканемо: како је најбоља генерација наших играча, она која се попела на "мали" врх планете 1987. у Чилеу, била сасечена ратом и зато никада није достигла свој врхунац, иако је била кадра за највећа дела.

А то не може бити даље од истине. Истина, тегобна за нас, којима је "Чилеанац" Предраг Мијатовић у белим копачкама у Тулузу нанео најболнију рану детињства, чукнувши пречку да се чује све до подгоричког насеља Маслине, гласи да су "Чилеанци" остварили свој пуни потенцијал баш на том првенству 1998. када је Хрватска Шукера, Билића, Бобана, Асановића и, пре свега, Ћире Блажевића, освојила бронзу. А заслуживала је, можда, чак и да се опроба у финалу и сломи срца француске нације...

Јер 1987. у Чилеу играли су махом Хрвати, Црногорци (највише је играча било из титоградске Будућности, чак четири укључујући Мијата који ће несрећно пропустити финале и Драгоја "Јегуљу" Лековића који ће бити херој једанаестераца са Западним Немцима; све заслуге за успон плаво-белог тима имаће Бранко Булатовић, тада генерални секретар клуба, касније и "крњег" националног савеза, који ће 2004. бити убијен усред бела дана под никада неразјашњеним околностима пред Кућом фудбала на Теразијама) и тек покоји Србин; чак је и селектор био Мирко Јозић, којем ће успех у Латинској Америци донети запослење у Коло Колу, па ће имати прилику да 1991. у Токију с најбољег места на терену посматра Звездин интерконтинентални плес...

Шта ти је била држава: на то првенство Јозић и дружина умало није отишла због политике – СУБНОР се противио да наши клинци играју на стадиону где је некад, за Пиночеа, био концентрациони логор, но то је већ прича за неко друго време и неке друге новинаре, попут Предрага Дучића...

Вратимо се у 1998, када су најбољи изданци чилеанских пупољака процветали у Паризу, уз полет младе нације, добитнице рата, и понеку помоћ судија ("Вукâ сан ја њега, вукâ је он мене, ја сан па, он је остâ на ногама, а судац је свирâ пенал", прокоментарисао је Аљоша Асановић изнуђивање пенала против Румуна; у четвртфиналу ће Вернс код 0:0 добити директни црвени картон, а чак ће и домаћини бити оштећени у полуфиналу када је искључен Блан, но Лилијан Тирам је тада одлучио да буде херој Пете републике...) и осветлали образ великих очекивања, започетих још у далекој Јужној Америци, када су пред младим Југословенима падали и Бразил, и оба Немца, и Аргентина, и домаћини...

Не знам, укратко, да ли су то били икакви "Југословени" – мада ценим да јесу и да ни Просинечки не би играо онако да није било одисеје у Звезди – или тек "Хрвати", и да ли је Жидак у праву 50 одсто или до краја, али знам, по цену да се то никако не свиди зајапуреним националистима, да су испунили свој потенцијал, што се не може рећи за било коју "српску" генерацију од осамдесетих на овамо...

И знам да ми, звало се то "српска школа фудбала" или не, још од Пиксија чекамо "тог" играча, који би нам завртео точак очекивања и судбине као што би умео да врти главе противничким бековима...