Sjećanja: Jugoslavija - nedorečena fudbalska velesila!

O čemu se radi i otkud sada to vraćanje u nešto što je, mislili smo, svima jasno – da je Jugoslavija imala em veliku, em prepoznatljivu školu fudbala, koja nikada, avaj, nije dosegla svoj vrhunac, pošto je sasečena baš na putu ka planetarnim visinama?

Fudbal 21.01.2015 | 16:20

U mitove je najbolje ne dirati, posebno u nacionalne. Ono što se stvaralo vekovima, ili makar decenijama, ono što je ušlo u kolektivno nesvesno i što nas, mislimo, odvaja od drugih postaje zanavek nedodirljivo, neupitno, o tome se ne raspravlja, već se samo klimne glavom, zaverenički, kao – da, da, takav smo ti mi narod, vidiš...

Ako se neko i drzne da protivreči, da uđe u polemiku, ma koliko argumentovano, bude proglašen za budalu, u najboljem slučaju. U najgorem – za izdajicu. Šta on tu ima nama, kad mi već znamo!

I hajde sad ti budi dovoljno hrabar ili lud da, primera radi, kažeš da naravno da promaja – ono od čega se jednako umire u autobusima na +40 i u stanovima na minus 5 – nije srpski izum, i nije naša neprevodiva reč, i da svi narodi na svetu znaju šta je promaja, mada joj ne pridaju svi jednaki značaj. Ili da, recimo, nismo boc-boc onim zlatnim viljuškama dok je Švaba prstima; ili da nemamo baš najbolju hranu na svetu i da Srpkinje možda (ali samo možda) nisu ubedljivo najlepše žene; ili da Beograd nije "grad koji nikada ne spava", u šta ćete se lako uveriti na stanici noćnog prevoza u ledenih januarskih 2.00 ujutru kada vas patrola policije bude legitimisala jer je i njima dosadno...

Sad zamislite sa koliko strasti narod koji za sebe tvrdi da je bogomdan za sportove, one kolektivne, pristupa svojim sportskim, posebno fudbalskim mitovima. Posebno fudbalskim, kažemo, jer smo u nekim drugim disciplinama – u našoj ljubimici košarci prevashodno – dosegli i Olimp i Panteon, pa smo u mitologiju utkali ljude koji su zaista postojali i koji su zaslužili da imaju status božanstava. Dok smo u fudbalu – koji je uvek najvažniji, priznajmo to – stizali nadomak svetske slave, ali mahom ostajali na mrvicama, uz nekoliko svetlih i obilnih izuzetaka...

Eto, recimo, ta debata koja se rasplamsala baš ovih dana, ovamo i tamo preko Drine i uzvodno Savom, o (ne)postojanju "jugoslovenske škole fudbala". Šta je tu istina, a šta mitologija? I ko sme da se drzne da sruši tezu o "evropskim Brazilcima", posebno kada na Youtubeu, ispod vanvremenskih utakmica s Bugarima, sa Špancima, s Maradoninom Argentinom, traje prepucavanje današnje omladine naoružane tastaturama, i tek uzgredno neko stariji zavapi: "Braćo, kakva smo mi zemlja bili, ko nas rastavi, majku mu..." i sve na tom tragu.

O čemu se radi i otkud sada to pačanje u nešto što je, mislili smo, svima jasno - da je Jugoslavija imala em veliku, em prepoznatljivu školu fudbala, koja nikada, avaj, nije dosegla svoj vrhunac, pošto je sasečena baš na putu ka planetarnim visinama?

Prvo je Ivan Cvetković u Politici s pravom primetio kako Srbija više ne stvara renesansne likove s loptom zalepljenom uz palac leve noge, one volšebnike koji mogu iz kopački da izvuku i šarenog zeca ako treba, ljude zbog kojih vredi ići na stadion, jer ste svesni da bi vas neko kroz koju deceniju mogao pitati jeste li gledali tog majstora i da vi ponosno odgovorite da jeste.

Svi naši veliki igrači u poslednje vreme, izvodimo tezu Cvetkovića – koja apsolutno stoji – bili su "razbijači", "šestice" kako ih je on nazvao, ratnici a ne umetnici. Najpopularniji i najplaćeniji srpski fudbaleri trenutno su Nemanja Matić, Branislav Ivanović, Aleksandar Kolarov; odavno na sredini terena nismo imali onog koji "zna lopte" – poslednji koji je zaličio na to mogao je, možda, biti Dejan Stanković, ali i on se odmah posle dečaštva transformisao u "radilicu"; jedini koji daje naznake fantaziste u trenutnom sazvežđu srpskih zvezda i zvezdica je Adem Ljajić, ali njega smo se, hvala Miho, skoro pa odrekli...

Za podneblje koja je dalo jednog Piksija i jednog Pižona, jednog Šekija i jednog Džaju, jednog Galića i jednu "čigru" Milutinovića – malo je i premalo.
"Za razliku od Srba, Hrvati su zadržali jugoslovensku školu fudbala", zaključiće novinar Politike.

Onda se u Jutarnjem listu javio Tomislav Židak, koji se saglasio s Cvetkovićevom tužbalicom, ali pride napravio i veleobrt - što nas vraća na onu priču o mitovima i njihovim temeljima - napisavši da "jugoslovenske škole fudbala" nikada nije ni bilo! To su samo, reći će on, bile pojedinačne škole fudbala: splitska, zagrebačka, bosanska, srpska...

Ovaj razumljivi – ta ipak je tamo u nedelju pobedila gospođa iz Tuđmanovog HDZ-a! – kroatocentrični stav u kojem se nije našlo mesta ni za jednog Žungula (valjda Židak nije znao gde da ga stavi, ipak su geni genijalca bili požarevački!) i koji je morao ponoviti da je fudbal na ove prostore stizao sa Zapada na Istok (kao da je pa i mogao drugačije!) koliko god bio nategnut, dovodi u pitanje i samo postojanje nekih "Jugoslovena" u fudbalu; kao da smo, eto, sasvim slučajno živeli zajedno, ali samo jedni pored drugih, nikako skupa, kao da se, makar principom spojenih sudova, ništa nije mešalo, prelivalo, stapalo, sve dok ne možete da kažete ko je Hrvat, ko Srbin, a ko Crnogorac...

No ako je Židak tek djelomice u pravu – kao što i jeste – i ako se ipak može govoriti o Jugoslovenskoj školi fudbala kao instituciji, onda ćemo odmah naići na jednu drugu, Srbima omiljenu zabludu, mit kojeg, ovako pritajeno nostalgičarski kao i uvek, nikako da se okanemo: kako je najbolja generacija naših igrača, ona koja se popela na "mali" vrh planete 1987. u Čileu, bila sasečena ratom i zato nikada nije dostigla svoj vrhunac, iako je bila kadra za najveća dela.

A to ne može biti dalje od istine. Istina, tegobna za nas, kojima je "Čileanac" Predrag Mijatović u belim kopačkama u Tuluzu naneo najbolniju ranu detinjstva, čuknuvši prečku da se čuje sve do podgoričkog naselja Masline, glasi da su "Čileanci" ostvarili svoj puni potencijal baš na tom prvenstvu 1998. kada je Hrvatska Šukera, Bilića, Bobana, Asanovića i, pre svega, Ćire Blaževića, osvojila bronzu. A zasluživala je, možda, čak i da se oproba u finalu i slomi srca francuske nacije...

Jer 1987. u Čileu igrali su mahom Hrvati, Crnogorci (najviše je igrača bilo iz titogradske Budućnosti, čak četiri uključujući Mijata koji će nesrećno propustiti finale i Dragoja "Jegulju" Lekovića koji će biti heroj jedanaesteraca sa Zapadnim Nemcima; sve zasluge za uspon plavo-belog tima imaće Branko Bulatović, tada generalni sekretar kluba, kasnije i "krnjeg" nacionalnog saveza, koji će 2004. biti ubijen usred bela dana pod nikada nerazjašnjenim okolnostima pred Kućom fudbala na Terazijama) i tek pokoji Srbin; čak je i selektor bio Mirko Jozić, kojem će uspeh u Latinskoj Americi doneti zaposlenje u Kolo Kolu, pa će imati priliku da 1991. u Tokiju s najboljeg mesta na terenu posmatra Zvezdin interkontinentalni ples...

Šta ti je bila država: na to prvenstvo Jozić i družina umalo nije otišla zbog politike – SUBNOR se protivio da naši klinci igraju na stadionu gde je nekad, za Pinočea, bio koncentracioni logor, no to je već priča za neko drugo vreme i neke druge novinare, poput Predraga Dučića...

Vratimo se u 1998, kada su najbolji izdanci čileanskih pupoljaka procvetali u Parizu, uz polet mlade nacije, dobitnice rata, i poneku pomoć sudija ("Vukâ san ja njega, vukâ je on mene, ja san pa, on je ostâ na nogama, a sudac je svirâ penal", prokomentarisao je Aljoša Asanović iznuđivanje penala protiv Rumuna; u četvrtfinalu će Verns kod 0:0 dobiti direktni crveni karton, a čak će i domaćini biti oštećeni u polufinalu kada je isključen Blan, no Lilijan Tiram je tada odlučio da bude heroj Pete republike...) i osvetlali obraz velikih očekivanja, započetih još u dalekoj Južnoj Americi, kada su pred mladim Jugoslovenima padali i Brazil, i oba Nemca, i Argentina, i domaćini...

Ne znam, ukratko, da li su to bili ikakvi "Jugosloveni" – mada cenim da jesu i da ni Prosinečki ne bi igrao onako da nije bilo odiseje u Zvezdi – ili tek "Hrvati", i da li je Židak u pravu 50 odsto ili do kraja, ali znam, po cenu da se to nikako ne svidi zajapurenim nacionalistima, da su ispunili svoj potencijal, što se ne može reći za bilo koju "srpsku" generaciju od osamdesetih na ovamo...

I znam da mi, zvalo se to "srpska škola fudbala" ili ne, još od Piksija čekamo "tog" igrača, koji bi nam zavrteo točak očekivanja i sudbine kao što bi umeo da vrti glave protivničkim bekovima...