Анализа: Златна лопта - највеће неправде!

Вечита је дилема била и остаће: да ли би награду требало да добије индивидуалац који је искочио из победничког колектива – прави правцати шампион – или неко ко је испред тима ставио свој сопствени и неоспорни квалитет, статистички направио више, али неретко у исто време таквим чином угрозио резултат? За такве подвиге постоји Златна копачка, зар не?

Одувек је изазивала контроверзе. И одувек је представљала статусни симбол. Златна лопта – најзначајније индивидуално признање откако је фудбала, последњих година почиње да губи смисао. „Приватизовање“ ове некада грандиозне награде од стране Кристијана Роналда и Лионела Месија учинило је да понајбољи синови ове чудесне игре – конкуренти поменутог двојца ако их уопште има – изгубе интересовање за надметање.
“Баш ме брига за то глупо ср..е! Ми смо светски прваци! Забодите Златну лопту у д..е”, одбрусио је Томас Милер водитељки која га је после финала Светског првенства у Бразилу питала да прокометарише одлуку ФИФА да за најбољег играча Мундијала прогласи Леа Месија.

Та Златна лопта нема никакве везе с овом која је тема наше приче (Баллон д'Ор), али је потпуно верно осликала фарсу у коју се чувени избор „Франс фудбала“ претворио. Уз неизоставну помоћ Светске фудбалске организације (ФИФА), наравно.

Још пре седам година, сви су схватили – такмичење с најбољим изданцима модерног фудбала није могуће. Шта је потребно да се догоди да Роналдо и Меси не уђу у најужи избор, барем међу три? Онај трећи, ево већ скоро деценију, служи само да попуни број. Да статира. На гламурозној свечаности (последњих година у Цириху) не мора ни да се појављује, јер месецима уназад знамо за кога су блицеви резервисани. Ако је ишта ваљало у том самосталном избору новинара – док се ФИФА није надмено умешала и преузела примат (у гласање се укључили капитени и селектори) – онда је то била неизвесност која је постојала и која се одавно изгубила.

Вечита је дилема била и остаће: да ли би награду требало да добије индивидуалац који је искочио из победничког колектива – прави правцати шампион – или неко ко је испред тима ставио свој сопствени и неоспорни квалитет, статистички направио више, али неретко у исто време таквим чином угрозио резултат? За такве подвиге постоји Златна копачка, зар не?

„Франс фудбал“ је све до почетка новог миленијума баш добро балансирао између ове две ствари. Грешака је свакако било. И лобија, и непотизма, и ко зна чега све не, али је исто тако било и неписаних правила. Компензација је чак изгледала симпатично...

Први избор за Златну лопту догодио се 1956. године. Ласкаво признање добио је легендарни енглески ас Стенли Метјуз. Имао је 41 годину (убедљиво најстарији лауреат) и био далеко од најбољих играчких дана. Било је јасно, Метјуз је награђен за све што је до тада дао фудбалу. Одиграће сер Стенли од тада још девет сезона на врхунском нивоу (Стоук и Блекпул су два једина клуба за које је играо), узео само један трофеј за 33 године и постигао голова колико Меси за једну сезону, али његову Златну лопту нико није доводио у питање, иако је, конкретно те године, оштећен готово сваки фудбалер Реал Мадрида који је почињао да хара Европом. Алфредо ди Стефано и Пако Хенто пре свих. Ди Стефану је штета надокнађена, узеће славни Аргентинац две Златне лопте у наредне три године, али ће због тога испаштати Ференц Пушкаш, по многима највећи европски играч који никада није понео ово признање, мада га је више пута заслужио.

Можда најпре 1960, када је у финалу Купа шампиона против Ајнтрахта из Франкфурта постигао четири гола. Сезоне 1959/1960 и 1960/1961 завршавао је са 47, односно 42 гола укупно. Те 1960. награду му је испред носа отео нападач Барселоне Луис Суарез. До дан-данас то ће остати једина Златна лопта за неког шпанског фудбалера. Што се Хента тиче, био је први велики „спринтер“ европског фудбала, нешто попут Герета Бејла данас. С Реалом је узео шест титула првака Европе и 12 шампионата Шпаније. Никада није био ни близу тог вредног признања...

Са самом игром и престижна награда је из године у годину еволуирала. Док је у нека давна времена главни репер био резултат националног тима, данас је то постало готово потпуно неважно. Тако се дошло до ситуације да 2010. тек по други пут Златну лопту не добија члан тима који је освојио титулу шампиона света. Наравно, рачунајући оне који су били у конкуренцији, јер се све до 1995. признање додељивало искључиво играчима са територије Европе.

Први пут то се збило 1974, када је Јохан Кројф победио Франца Бекенбауера. И док је то донекле била и логична одлука, с обзиром на чињеницу да је Холанђанин водио Лале до финала, те да у шампионској Панцер дивизији нико није толико одскако, пре пет година није баш тако било. Месијева Аргентина (лауреат 2010) доживела је бламажу у Јужној Африци (пораз од Немачке 0:4 у четвртфиналу), а омалени голгетер Барселоне није постигао ниједан гол на првенству?! С друге стране, Инијеста је постигао гол за шампионску титулу Црвене фурије у продужецима и иза себе имао блиставу сезону. Ћави је такође играо божанствено, а Весли Снајдер водио Холанђане до саме завршнице СП и са Интером узео триплу круну – Калчо, Куп Италије и Лигу шампиона. Овај последњи није завршио ни међу три најбоља.

Иста ствар, по трећи пут у историји, догодила се пре неколико дана. Сви они силни Роналдови голови (и поред ужасног СП у Бразилу) и Лига шампиона били су јачи од Нојерових одбрана и померања границе схватања улоге голмана у тиму. Али тешко да ће ико моћи нешто да приговори у овом случају. Да бар није био у питању голман или да је финале у Бразилу решено после пенала... Али да премотамо уназад…

У Чилеу 1962. Бразил је постао шампион. Гаринча је играо као у трансу и готово сам донео титулу својој земљи, али није био у конкуренцији као Јужноамериканац. Трофеј је славодобитно подигао Јозеф Масопуст, поражени у финалу. Четири године касније, као ни у годинама између, дилема није било. Боби Чарлтон као првак света, Лав Јашин, по многим мишљењима као најбољи голман икада, Еузебио и чудесни Шкот Денис Лоу.

Годину дана након Светског купа у Енглеској први пут се појављују говоркања о компензацији. Чарлтон игра још једну сезону из снова, у финалу Купа шампиона постиже два гола против Бенфике и доноси прву титулу првака Европе Јунајтеду, али Златну лопту подиже Флоријан Алберт. У име свих оних магичних Мађара који је нису добили. Почевши од Пушкаша, преко Златне главе Кочиша, Божика, Цибора, до голмана Грошича, првог иноватора међу стативама. Да се разумемо, страшан је играч био Флоријан Алберт, икона Ференцвароша и последњи великан мађарског фудбала, али те године било је бољих.

Почетак седамдесетих донео је прве контроверзе. Милан је 1969. узео Куп шампиона, а за најбољег играча Европе проглашен је његов ас Ђани Ривера. Често су Италијани умели да пишу како је то дело миланског лобија. На Сардинији је фудбал од којег застаје дах играо Ђиђи Рива, „жртва малог клуба“. Читаву каријеру провео је у свом Каљарију и 1970. освојио титулу првака државе. Било је то чудо над чудима. Као када би се сада Ђенова, Верона или Сампдорија докопале пехара у Калчу. Током те две сезоне из снова Рива је постигао 41 гол у тада најјачој лиги Европе. Било је то време када су цветали катенаћо и декаденција. Легендарни ас са Сардиније 1969. завршио је други, иза Ривере, а годину дана касније трећи. Златну лопту после СП у Мексику подигао је Герд Милер, пошто Пеле није био у конкуренцији.

Године тоталног фудбала, логично, обележили су Немци и Холанђани. Три „оскара“ за Кројфа и два за Бекенбауера, првог дефанзивца коме је то пошло за руком. У ту причу некако је 1975. упао и Олег Блохин, највећа звезда кијевског Динама. Тада се по први пут могло чути да је једна утакмица одлучила победника. Лобановски је с Динамом узео Куп купова и у европском Суперкупу победио шампиона Европе – Бајерн из Минхена. Блохин је на том сусрету на Олимпијском стадиону постигао фантастичан гол. У неких десетак секунди своје соло акције показао је све потребно да би био проглашен за најбољег играча Старог континента. Прво бег поред тројице Бавараца по боку, па онда улаз у средину, неколико сјајних дриблинга и рутинска егзекуција. Када се све сабере, нанизао је осморицу Немаца. „Франс фудбал“ тада пише о ненадмашном генијалцу с лоптом, а у затвореним круговима колају приче да Златна лопта иде у СССР како би се направио какав-такав баланс између истока и запада.

Слично је било и 1986. Марадона није у конкуренцији, а у недостатку бољих решења лауреат је поново из Совјетског Савеза – још један Динамовац, Игор Беланов. Осамдесете припадају Мишелу Платинију (три пута заредом освајао Златну лопту, 1983, 1984 и 1985) и баш у том периоду догађа се још једна неправда. Ливерпул као један од највећих клубова на свету доминира од краја седамдесетих, али нема званично најбољег играча. Краљ Енфилда Кени Далглиш догурао је највише до другог места 1983, иако је узео чак три Купа шампиона и то у време када клупски фудбал већ полако почиње да преузима примат у односу на репрезентативни. Уз Пушкаша и Риву, неправду према Далглишу многи сматрају за највећу.

Почетак деведесетих памтићемо вечно по ономе што је учињено Дејану Савићевићу. На страну титула шампиона Европе са Црвеном звездом. Пример да једна утакмица може да одлучи већ смо имали у „случају Блохин“. И да Дејо није онако нанизао комплетну одбрану Дрездена, и да није онако разбуцао Швеђане у дресу Југославије, и да није дао онај гол Бајерну у Минхену она величанствена партија на Театру снова била је довољна.

Зашто Геније није добио Златну лопту 1991?
“Ех, зашто?! Зато што за разлику од Жан Пјера Папена иза себе нисам имао јаку машинерију, звала се она велики клуб, велика држава или велика нација. У том смислу те 1991. били смо слаби, никакви. Златна лопта је тада била срамота. То је 100 одсто био договор Тапија (газда Марсеља, прим. аут.), Адидаса и француских новинара”, причао је Савићевић много година касније.

Баш негде у то време ФИФА је „схватила“ значај Златне лопте и организовала сопствено проглашење. Од тада почиње надметање са „Франс фудбалом“ и читава прича почиње да губи смисао. Жоао Авеланж (тадашњи први човек ФИФА) преузима улогу „миротворца“ и „исправља грешке“ новинара. Тако 1994. ФИФА за најбољег на свету проглашава Ромарија, а „Франс фудбал“ Христа Стоичкова. Две године касније у избору француског листа најбољи је Матијас Замер, с друге стране Роналдо, 2000. Фиго, односно Зидан...

Један од последњих самосталних избора „Франс фудбала“, с којим се многи нису сложили, догодио се 2006. Италија је постала светски првак, трофеј за најбољег играча понео је члан шампионског тима (Фабио Канаваро), међутим, утисак је да је то била једна од ретких ситуација када је коначно по други пут у историји награђен могао да буде голман – Ђиђи Буфон. Поготово што је финале одлучено после пенал рулета...

Отако су се ФИФА и „Франс фудбал“ удружили (2010), а два признања постала једно – за најбољег играча света – приче о муљању практично је немогуће избећи. Систем гласања је промењен, после сваког проглашења јављају се селектори и капитени с примедбама да нису гласали како је ФИФА представила, а одговори из Цириха прилично су немушти. О поновном пребројавању гласова или већој транспарентности нема ни говора.

Негде баш у ово време, пре две године, Франк Рибери постао је последња жртва. Бајерн је те 2012. узео све, дао Барселони седам голова у два меча полуфинала Лиге шампиона и све то на крилима сјајног Француза. Са златном лоптом у наручју, без обзира на све, по четврти пут узастопно, сликао се Лео Меси. Превише је голова те године дао Аргентинац, био близу магичног броја од 100, али за то му је била довољна и Златна копачка.