Превише моћи за једног човјека

Уставна реформа поново је стављена на дневни ред политичког живота. Овај пут није ријеч о преносу надлежности већ о сасвим новој идеји – да у Републику Српску буде уведен предсједнички систем власти.

У ствари, тако је иницијатива представљена иако се ради о два приједлога: један је да Република Српска има предсједнички систем власти, а други да предсједник Републике Српске истовремено буде члан Предсједништва Босне и Херцеговине.

Иницијатива је вјероватно изазвана дјеловањем два чиниоца. Један је настојање да Предсједништво буде претворено у обичан конфедерални орган, при чему би предсједник Републике Српске био представник Републике Српске у њему. Други чинилац су резултати октобарских избора, који су донијели ситуацију да је из Републике Српске у Предсједништво изабран кандидат опозиције.

Ако би предсједник Републике Српске истовремено био и члан Предсједништва Босне и Херцеговине, била би отклоњена могућност неслагања предсједника Републике и члана Предсједништва, што је сада случај.

Треба примијетити да ова иницијатива пати од озбиљних недостатака концепцијске, принципијелне природе. Прво, Предсједништво није конфедерални орган, него је колективни шеф федералне државе Босне и Херцеговине. Стога, оно није заједнички орган два ентитета, па да Републику Српску у њему представља њен предсједник. Друго, састав и начин избора Предсједништва одређени су Уставом Босне и Херцеговине, јер је то државна политичка институција.

Један ентитет не може својим уставом одредити ко ће га у том органу представљати. То може бити одређено само Уставом Босне и Херцеговине, а њега мијења Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине. Треће, пошто је Предсједништво један орган, не може бити одређен различит начин избора његових чланова – ако два члана бирају грађани непосредно, и то као чланове Предсједништва, а не изасланике свог ентитета, то мора бити случај и са трећим чланом.

Четврто, Изборним законом Босне и Херцеговине прописано је да нико не може вршити двије функције извршне власти. Према томе, да би ова иницијатива била усвојена, морао би бити промијењен и Изборни закон Босне и Херцеговине, јер и предсједник Републике Српске и члан Предсједништва врше двије различите и одвојене извршне функције.

Политички посматрано, није необично и у другим државама непознато да различите функције врше припадници владајућих и опозиционих странака, као што је сада случај са функцијама предсједника Републике Српске и члана Предсједништва из Републике Српске. Такав случај може створити политичке тешкоће ако носиоци ових функција нису у стању да сарађују. Међутим, треба бити врло опрезан. Чланови Предсједништва имају слободан мандат, што значи да, формалноправно посматрано, немају обавезе да гласају онако како то од њих било ко тражи, па и предсједник Републике.

То је зато што се претпоставља да они представљају све грађане ентитета у коме су бирани (по другом мишљењу, с којим се слажемо, они представљају своје конститутивне народе). Устав не каже да чланови Предсједништва представљају ентитете (иако штите њихове виталне интересе), а није прописана никаква обавеза да они, приликом доношења одлука, слиједе ставове ентитетских институција. Чак, кад би таква обавеза постојала, било би логичније да члан Предсједништва води рачуна о ставовима ентитетског парламента, јер се у њему доносе, или би барем требало да се доносе, најважније одлуке. Предсједник Републике Српске, ма ко то био, по Уставу, није највиши орган власти, он не ствара политику у овом ентитету, па нема разлога да по аутоматизму буде и члан Предсједништва.
Кохабитација не мора бити лоша.

Напротив, она може обезбиједити да предсједник Републике, који припада једној странци, и члан Предсједништва, који припада супарничкој странци, буду приморани да разговарају и траже компромисна рјешења. Наравно, под условом да су склони разговору и компромису као принципу политичког дјеловања. С друге стране, опасно је ако цјелокупна политичка моћ у ентитету буде концентрисана у рукама једне политичке странке, што у пракси значи уског олигархијског врха једне политичке странке.

Питање да ли ће предсједник Републике Српске истовремено бити и члан Предсједништва нема непосредне везе са питањем предсједничког система у Републици Српској. Треба знати да Република Српска већ сад има полупредсједнички систем власти и да предсједник Републике има значајна уставна овлашћења. Ствар је политичких прилика и стварне моћи самог предсједника да ли ће нека од тих овлашћења користити (као што је, на примјер, право законодавног вета, право распуштања Народне скупштине и др.)

Предсједнички систем значио би увећање моћи предсједника Републике. Он би вршио цјелокупну извршну власт, а влада, као орган извршне власти, не би постојала. Два разлога говоре против оваквог рјешења. Први разлог је тај што се у рукама једног органа, чак једног човјека, концентрише велика моћ. У условима неразвијене демократске политичке културе, није извјесно да ће предсједник Републике бити у стању да контролише кориштење те велике моћи.

Све оно што су досад радили предсједник Републике и Влада, радио би само предсједник Републике. Ово рјешење би било утолико неприхватљивије уколико би предсједник Републике био биран само у једном изборном кругу, релативном већином гласова, какав је сад случај. То би значило да огромна овлашћења припадају човјеку који је добио мали проценат гласова укупног бирачког тијела.

Предсједник Републике не би сносио политичку одговорност током трајања мандата, што значи да не би могао бити разријешен уколико би водио нелегитимну политику, већ само ако би прекршио устав или извршио неко кривично дјело. Народна скупштина, која је по Уставу представништво народа у коме су представљене велике и мале странке, не би могла ефикасно контролисати предсједника, који би на изборима добио већину, али би та већина могла бити, и вјероватно би и била, танка и израз расположења само дијела бирачког тијела.

Други разлог који говори против предсједничког система је да он не одговара природи консоцијативне демократије, каква постоји у Босни и Херцеговини, од државног до кантоналног нивоа. Наиме, консоцијативна демократија подразумијева да конститутивни народи буду представљени у различитим органима власти, укључујући владу. Тако, на примјер, у Влади Републике Српске се, поред предсједника Владе, налази осам српских, пет бошњачких и три хрватска министра. Пошто у предсједничком систему власти влада не би постојала, принцип конститутивности народа не би могао бити остварен у извршној власти, јер би све одлуке доносио предсједник Републике самостално.

Суштински, иницијатива да се уведе предсједнички систем потпуно је сувишна. Она не би допринијела демократизацији политичког живота. Умјесто да се предлаже снажење Народне скупштине као законодавног органа, те учини смисленијом непосредна демократија, како би грађани могли сами одлучивати, предлаже се јачање извршне власти.

Штавише, предлаже се рјешење које не може бити усвојено. У ствари, предлажу се нове серије политичких расправа о уставним реформама, иако је већ сад јасно да је та иницијатива осуђена на неуспјех. Јавност би поново била окупирана расправама политичких елита, која не би довела до било каквог позитивног исхода.

Поново би било изгубљено драгоцјено вријеме за спровођење економских и социјалних реформи. Поново бисмо се, умјесто запошљавањем, пореском политиком, прерасподјелом друштвеног богатства, унапређењем здравства и образовања, бавили питањем количине моћи појединих носилаца државне власти. И, тако стално укруг.

Извор: Бука