Приватизација Електропривреде Српске је злочин

Приватизација Електропривреде је „велики залогај". То би могло да разјари становништво. Због тога се овдје смишљају заобилазни путеви који би требали да заварају и да ствар учине невидљивом.

Важно је да прође први корак. Касније када све буде јасно биће касно. То је познати метод заробљавања. Одатле толика потреба да се ствар спријечи одмах у почетку, на првом кораку.

Ту је и „испипавање пулса" народа. Влада се држи по страни. Да види како ће ствар да иде.
„Правилник о снабдијевању квалификованих купаца електричном енергијом и поступак промјене снабдјевача" донијела је Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске и то саопштила јавности 31.12.2014. године. Влада „сигурно је" о томе ништа не зна. Да би се смањила одговорност потребно је у важну игру увести неважне играче. Да се ствар учини неважном.

Међутим, ствар је веома важна, озбиљна. Једна од најозбиљнијих и најопаснијих. Ради се о продаји, приватизацији наше Електропривреде, као последњег уточишта и упоришта нашег опстанка на овим просторима. Када и ако се и то догоди онда ће све бити јасно.

То нам је крај.

Знајући да је Електропривреда толико важна за привреду и народ одлука о њеној директној приватизацији, путем продаје, није се смјела донијети. Морао се је пронаћи заобилазни пут. Да се ствар што више прикрије и да по могућности буде невидљива. Овдје се то остварује посредством тржишног формирања цијене електричне енергије представљено као слобода потрошача да бира снабдјевача електричном енергијом.

Мора се признати да се у томе увелико успјело. Првих негативних реаговања није било. Чак су изречене и одређене похвале. То ће, кажу, оборити цијену и повећати квалитет снабдијевања. Као да се не види последњи корак, задња намјера.

Ово је први корак који убрзано води најокрутнијој, најбруталнијој, најбесмисленијој приватизацији наше Електропривреде. Да је поклонимо европском Западу.

Када и ако се све ово догоди наша Електропривреда ће бити у рукама, у реалном економском власништву, неких приватних трговаца електричном енергијом. Она ће формално правно бити наша, а стварно, економски биће њихова. Радит ће за њих, а против нас. Наши ће по њиховим налозима производити одређене количине енергије коју ће они продавати на европским берзама. Цијене ће бити неколико пута веће од наших садашњих па ако будемо имали новаца моћи ћемо је и ми куповати. На „благодатном" слободном европском тржишту. А онда ће нам они ту нашу струју вратити у нашу дистрибутивну мрежу и ми ћемо бити сретни што смо одабрали најповољнијег снабдјевача који ће нам нашу струју продавати по неколико пута већој цијени од садашње.

То је црна будућност у коју смо се упутили и куда нас води наша домаћа патриотска власт, која толико брине за свој народ. Црна будућност да црња не може бити. Када стигнемо до краја до куповине наше струје на европским берзама нашем сиромаштву неће бити краја, а о развоју привреде неће бити ни говора.

Регулаторна комисија није нам саопштила још једну важну ствар. У Европској директиви 2003/54 од 26. јуна 2003. године, коју она овим својим Правилником проводи, стоји да када се све ово заврши свако ће „из бијелог свијета" моћи овдје да дође и да слободно по властитом избору гради било хидро или термоелектрану и да га нико у томе неће моћи спријечити. Да овдје производи и да продаје струју европском тржишту, европским берзама, а ми ако имамо новца да је купујемо.

Је ли ово приватизација Електропривреде на најгори, најгнуснији, најподмуклији, преварантски, издајнички начин. Да ли смо заиста дигли руке од себе. Треба вјеровати да нам се ово неће догодити. Да ћемо успјети да ово спријечимо.

Пише: Проф.др Алекса Милојевић