Тито против Деда Мраза

Деда Мраз није био пожељан у првим годинама социјалистичке Југославије. „Осуђен“ је као бољшевичко-клерикална творевина.

Поклоне је деци, уместо чике са белом брадом, требало да дели млада девојка у ношњи или стари партизан. До појаве телевизије Тито је Нове године дочекивао у ужем кругу пријатеља, а сваког 1. јануара на радију је преношена порука којом је грађанима честитао наступајућу годину.

- Шездесетих година уз помоћ телевизијске слике Титови дочеци постају „приватни“, скоро „породични“ догађаји које прати цела Југославија. Протокол Кабинета председника отад брижљиво води рачуна да се председник сваке године нађе у другој републици СФРЈ и да, поред свог приватног дочека са супругом и пријатељима, посети и неку од масовних прослава, прошета улицама, провоза се градским превозом и буде близу народа - каже историчарка уметности Ана Панић, кустос Музеја историје Југославије.

- Нигде не налазимо да га је Тито лично забранио, али је Деда Мраз у првим годинама социјализма био непожељан, осуђиван као бољшевичко-клерикална творевина. Довођен је у везу са, пре свега, Краљем зиме, на руском „Дед мороз“, који потиче још из паганске традиције. Он је ишао од куће до куће, а људи су му даровали поклоне да им хладна зима што безболније прође. Краљ зиме је био обучен у дугачку зелену хаљину обрубљену крзном - објашњава Панићева.

Деда Мраз каквог га ми пак знамо - симпатичан декица са црвеним оделом и брадом који улази у куће кроз димњак и деци даје поклоне - подсећа на Светог Николу, а за његову планетарну присутност заслужна је „Кока-Кола“. Ветрови педесетих година утицали су на промену климе, па је уз модернизацију и либерализацију друштва, и лик Деда Мраза био чест и радо виђен гост на новогодишњим прославама у фирмама и вртићима СФРЈ.

Ипак, Нова година је, са другим, новим празницима, била битан елеменат у процесу трансформације друштва и стварања новог човека социјализма, стварања осећаја припадности заједници без обзира на вероисповест и националност.

- Антифашистички фронт жена, као најмање политизована масовна организација, крајем 1948. делегиран је да промовише Нову годину као будући „народни обичај“. Инсистирало се на Новој години као дечјем празнику, чак је и 31. децембар проглашен празником дечје радости, али овај датум није заживео - каже саговорница.
Централна личност је требало да постане девојка у народној ношњи, која доноси будућност, или стари партизан због континуитета револуционарних традиција.

Нова година је проглашена државним празником у ФНРЈ тек 1955, првим општим законом о државним празницима. У претходном закону из 1929. поменута је као верски празник за католике.

- У првим послератним годинама, Божић се још званично славио, новине су објављивале празничне троброје са божићним песмама и честиткама, али већ 1947. у штампи нема ни назнака божићне атмосфере. Власт је у деловима земље где је било већинско католичко становништво наредила да се из продаје повуку јелке, слаткиши и играчке, и пусте поново у продају директно пред Нову годину. Комбинацијом пропаганде и принуде, створен је народни празник који је 1949. добио свој облик - каже Ана Панић, кустос Музеја историје Југославије.

На изложби „Никад им боље није било?“, која до 17. фебруара траје у београдском Музеју историје Југославије, може се осетити и новогодишња атмосфера у некадашњој СФРЈ. Поставка са више од 200 предмета, 400 фотографија и 26 видео-клипова, говори о модернизацији живота у социјалистичкој Југославији.

Извор: БЛИЦ