Још једна дивна прича о Стиви-Џију!

Али, хајде опет, по хиљадити пут: титула, па шта? Па шта? Па шта? Зар је заиста само сребрнина важна у животу и фудбалу или је неупоредиво битније бити вредан, упоран, покушавати, неуспевати, покушавати опет, бити искрен према себи и другима, бити играч због којег може да вам заигра осмех и потеку сузе?

Фудбал 10.01.2015 | 00:00

Као када је те врашке ноћи на Енфилду налетео на ону лопту и спаковао је иза леђа голмана Олимпијакоса – Wхат а хит, сон! Wхат а хит!; као када је трзнуо главом у Истанбулу и још, са болом на лицу, подигао руке верујући, само он на читавом свету и још неколико хиљада будала на трибинама; као када је, заборавивши на тренутак на грч који му се већ минутима пео уз ногу, на Вемблију тог маја 2006. опалио волеј са 35 метара, а лопта је прошла надомак десне руке Шаке Хислопа и Вест Хем је знао да губи већ виђени ФА куп; као када је деветнаестогодишњак, при 2:1 против Шефилд Венздеја, тада са чудним бројем 28 на леђима, нанизао три бека и постигао свој први гол (била је то ноћ у којој су навијачи Ливерпула опет поверовали да имају златну генерацију пред собом – Марфи, он и Томпсон, сви локални момци, достојно су заменили Бергера, Реднапа и Шмицера); Стивен Џерард је поново учинио праву ствар за свој једини клуб.

Једини, без сумње, јер излет у Америку, где ће му деца уживати у правом, а он у фудбалском Дизниленду, биће само краткотрајна екскурзија, весела играрија за ретке поклонике „сокера“ и прилика да га ухвати мало калифорнијског сунца, да црвени сагови Холивуда надокнаде све оне магловите енглеске ноћи које је проводио окупан кишом и својим знојем.

О да, болело је када се та вест појавила, чак и ако нисте навијач Ливерпула, чак и ако вас је годинама нервирао тај надобудни, светлуцави понос с којим су поклоници Црвених изговарали име свог капитена, ма чак и ако оно његово клизање против Челсија држите на репеату и често се злобно церекате због худе судбине тог клуба. Болело је јер је комбинација Џерард-Ливерпул убризгавала какав-такав смисао модерном фудбалу, антисептички очишћеном од емоција и страсти, а вама је давала наду да ће и ваш клуб, где год да игра и колико год ниско да је пао, наћи човека који ће му се посветити читавим срцем.

А ако јеси навијач Ливерпула, онда жалим случај, јер добро знам како си се осећао: искочила је та вест и био си спреман да испрва одмахнеш руком, ето, напили се Енглези за Божић па опет измишљају приче не би ли продали таблоиде и изрекламирали сајтове; сетио се свих оних „селидби“ Џерарда, чешће у Челси, ређе у Реал Мадрид, чак и оног лета када је неки малоумник запалио дрес капитена мислећи да су пластичне кесе и прљаве рубље Романа Абрамовича приволеле Стивија да пребегне самоубилачком стазом коју ће годинама касније пробати један Фернандо Торес.

Али онда вест није одлазила, и није демантована, и добро обавештени извори из Мелвуда навели су да ће је чак и играч потврдити, и било је као да ти је неко избио ваздух из стомака прецизним ударцем шаком. Из неверице си ушао у порицање, као онда када те је заувек оставила жена уз коју си се мислио будити до краја живота, у оно „не, то се не догађа“, јер не можеш да замислиш да црвени дрес икоме боље стоји, да се ико радује голу испред „копа“ као он.

Потом је стигла туга, тако обична и тако нова у исто време, непозната оним бедницима који не разумеју фудбал – а ти исти не разумеју ни живот ни љубав...

И требало је да прође неко време, можда три дана, можда пет, можда утакмица са Вимблдоном у којој је Стивен Џерард урадио оно што је радио толико пута у животу – дохватио Ливерпул који је тумарао, као што кучка ухвати своје штене за капуру, и спасао га – у којој је све било исто као пре и ништа више није било исто, па да најзад схватиш.

И сада знаш да је тако морало бити. И тек сада си спреман да се насмејеш, неуплашен од мрака, уздигнуте главе, и да видиш крај олује, и тог човека који, упркос свему томе што света песма говори, на концу корача сам. И да му, макар у глави, пружиш руку и загрлиш га, јер је ово једино право разрешење сценарија тог чудесног филма који сте заједно живели.

Превише је поноса у Стивену Џерарду да би хабао своју славу, превише бола због прошле – и не само прошле, то је подебела енциклопедија болова и падова! – сезоне да би му дозволио да својом потиснутом депресијом повуче на дно читаву екипу. Превише он воли Ливерпул да би га држао као таоца.

Леђа су му крхка још откако је нагло иждикљао, због чега му је, у једном тренутку, претио прекид каријере, ноге су биле много слабије него што нам је дао видети. Овог маја узеће 36. лето живота и када већ Ливерпул, који зна да је Џерард једина преостала спона с дивном, непоновљивом прошлошћу, с бесаним ноћима на Енфилду којим, када се рефлектори погасе, плешу духови и астралне пројекције Шенклија, Пејслија, Бенета, када тај Ливерпул не може да остави њега, он мора оставити Ливерпул.

Поређења с неким другим играчима који су важили за талисмане само једног клуба су једнако неумесна колико и погрешна: Френк Лампард, још један великан који нам је улепшао последње две деценије фудбалског живота, увек је био снажнији и спремнији од Џерарда. Није се, за разлику од Скаузера, повређивао готово никада, као да је састављен од алуминијума и челика, а не крви и меса, и лако га је замислити и како за три године долази на позајмицу у Сити и постаје његов најбољи играч. Франческо Тоти се још са 29 година опростио од дреса репрезентације и посветио само својој Роми, прихватајући и да улази с клупе ако треба, приде у Калчу који је неупоредиво споријег темпа; Џерард је и са 34 предводио Енглеску, надајући се да ће му Бразил донети искупљење за ону луду, претужну, прекрасну сезону...

Не, Стиви се може поредити само са онима који су прославили црвени дрес пре њега и сасвим је легитимно, чак и када су страсти у високом напону, поставити питање да ли он, без иједне освојене титуле, уопште може бити кандидат за најбољег играча Ливерпула свих времена. Краљ Кени Далглиш, први међу једнакима и први међу неједнакима, низао их је као од шале, маторији ће становник велике луке и даље помињати Билија Лидела, закерало ће рећи да је Џон Барнс постизао више голова и да их је давао лакше, а да би и у средини терена Џерард морао добро да се озноји па да престигне борбеност, упорност и луцидност Шкота Грема Сунеса...

И онда, када и тас на ваги покаже да није био савршен, али да је имао све и да није било комплетнијег фудбалера, као направљеног у некој лабораторији, али с фалинкама које га, парадоксално, чине људскијим и зато већим и значајнијим, она ће га реч, кажу, дисквалификовати, реч која ће га изједати изнутра попут рака и која ће га, на крају баладе, тик пре одјавне шпице, послати преко океана.

Титула. Проклета, недостижна, недосањана, неухватљива...

Али, хајде опет, по хиљадити пут: титула, па шта? Па шта? Па шта?

Зар је заиста само сребрнина важна у животу и фудбалу или је неупоредиво битније бити вредан, упоран, покушавати, неуспевати, покушавати опет, бити искрен према себи и другима, бити играч због којег може да вам заигра осмех и потеку сузе?

Највећи филмски критичар Роџер Еберт умео је да каже: „Није важно о чему је, него какво је то о чему је“. Чувени Ферал трибјун је својевремено, када је преминуо Миљенко Смоје, овако описао његову величину: „Паметни знају, а тукцу ионако не можеш објаснит...“.

Хоћете ли, дакле, деци причати о свим оним безвезњаковићима и тукцима што су подизали пехаре које нису ничим заслужили, или ћете се сетити момка о којем је толико дуго брујао и певао велики „коп“, који је умео да окрене утакмицу наглавачке, у чијем се стопалу крила цела флота адмирала Нелсона, у чијем је великом скаузерском срцу било љубави, страсти и непоколебљивости, у мозгу меланж најлепших ода Ленона, Макартнија, Раша, Клеменса, Молбија, а у капитенској траци, као у тотему, онај промил додатне снаге који одваја храброг од хероја, мајстора од легенде, човека од бесмртника... ?