Još jedna divna priča o Stivi-Džiju!

Ali, hajde opet, po hiljaditi put: titula, pa šta? Pa šta? Pa šta? Zar je zaista samo srebrnina važna u životu i fudbalu ili je neuporedivo bitnije biti vredan, uporan, pokušavati, neuspevati, pokušavati opet, biti iskren prema sebi i drugima, biti igrač zbog kojeg može da vam zaigra osmeh i poteku suze?

Fudbal 10.01.2015 | 00:00

Kao kada je te vraške noći na Enfildu naleteo na onu loptu i spakovao je iza leđa golmana Olimpijakosa – What a hit, son! What a hit!; kao kada je trznuo glavom u Istanbulu i još, sa bolom na licu, podigao ruke verujući, samo on na čitavom svetu i još nekoliko hiljada budala na tribinama; kao kada je, zaboravivši na trenutak na grč koji mu se već minutima peo uz nogu, na Vembliju tog maja 2006. opalio volej sa 35 metara, a lopta je prošla nadomak desne ruke Šake Hislopa i Vest Hem je znao da gubi već viđeni FA kup; kao kada je devetnaestogodišnjak, pri 2:1 protiv Šefild Venzdeja, tada sa čudnim brojem 28 na leđima, nanizao tri beka i postigao svoj prvi gol (bila je to noć u kojoj su navijači Liverpula opet poverovali da imaju zlatnu generaciju pred sobom – Marfi, on i Tompson, svi lokalni momci, dostojno su zamenili Bergera, Rednapa i Šmicera); Stiven Džerard je ponovo učinio pravu stvar za svoj jedini klub.

Jedini, bez sumnje, jer izlet u Ameriku, gde će mu deca uživati u pravom, a on u fudbalskom Diznilendu, biće samo kratkotrajna ekskurzija, vesela igrarija za retke poklonike „sokera“ i prilika da ga uhvati malo kalifornijskog sunca, da crveni sagovi Holivuda nadoknade sve one maglovite engleske noći koje je provodio okupan kišom i svojim znojem.

O da, bolelo je kada se ta vest pojavila, čak i ako niste navijač Liverpula, čak i ako vas je godinama nervirao taj nadobudni, svetlucavi ponos s kojim su poklonici Crvenih izgovarali ime svog kapitena, ma čak i ako ono njegovo klizanje protiv Čelsija držite na repeatu i često se zlobno cerekate zbog hude sudbine tog kluba. Bolelo je jer je kombinacija Džerard-Liverpul ubrizgavala kakav-takav smisao modernom fudbalu, antiseptički očišćenom od emocija i strasti, a vama je davala nadu da će i vaš klub, gde god da igra i koliko god nisko da je pao, naći čoveka koji će mu se posvetiti čitavim srcem.

A ako jesi navijač Liverpula, onda žalim slučaj, jer dobro znam kako si se osećao: iskočila je ta vest i bio si spreman da isprva odmahneš rukom, eto, napili se Englezi za Božić pa opet izmišljaju priče ne bi li prodali tabloide i izreklamirali sajtove; setio se svih onih „selidbi“ Džerarda, češće u Čelsi, ređe u Real Madrid, čak i onog leta kada je neki maloumnik zapalio dres kapitena misleći da su plastične kese i prljave rublje Romana Abramoviča privolele Stivija da prebegne samoubilačkom stazom koju će godinama kasnije probati jedan Fernando Tores.

Ali onda vest nije odlazila, i nije demantovana, i dobro obavešteni izvori iz Melvuda naveli su da će je čak i igrač potvrditi, i bilo je kao da ti je neko izbio vazduh iz stomaka preciznim udarcem šakom. Iz neverice si ušao u poricanje, kao onda kada te je zauvek ostavila žena uz koju si se mislio buditi do kraja života, u ono „ne, to se ne događa“, jer ne možeš da zamisliš da crveni dres ikome bolje stoji, da se iko raduje golu ispred „kopa“ kao on.

Potom je stigla tuga, tako obična i tako nova u isto vreme, nepoznata onim bednicima koji ne razumeju fudbal – a ti isti ne razumeju ni život ni ljubav...

I trebalo je da prođe neko vreme, možda tri dana, možda pet, možda utakmica sa Vimbldonom u kojoj je Stiven Džerard uradio ono što je radio toliko puta u životu – dohvatio Liverpul koji je tumarao, kao što kučka uhvati svoje štene za kapuru, i spasao ga – u kojoj je sve bilo isto kao pre i ništa više nije bilo isto, pa da najzad shvatiš.

I sada znaš da je tako moralo biti. I tek sada si spreman da se nasmeješ, neuplašen od mraka, uzdignute glave, i da vidiš kraj oluje, i tog čoveka koji, uprkos svemu tome što sveta pesma govori, na koncu korača sam. I da mu, makar u glavi, pružiš ruku i zagrliš ga, jer je ovo jedino pravo razrešenje scenarija tog čudesnog filma koji ste zajedno živeli.

Previše je ponosa u Stivenu Džerardu da bi habao svoju slavu, previše bola zbog prošle – i ne samo prošle, to je podebela enciklopedija bolova i padova! – sezone da bi mu dozvolio da svojom potisnutom depresijom povuče na dno čitavu ekipu. Previše on voli Liverpul da bi ga držao kao taoca.

Leđa su mu krhka još otkako je naglo iždikljao, zbog čega mu je, u jednom trenutku, pretio prekid karijere, noge su bile mnogo slabije nego što nam je dao videti. Ovog maja uzeće 36. leto života i kada već Liverpul, koji zna da je Džerard jedina preostala spona s divnom, neponovljivom prošlošću, s besanim noćima na Enfildu kojim, kada se reflektori pogase, plešu duhovi i astralne projekcije Šenklija, Pejslija, Beneta, kada taj Liverpul ne može da ostavi njega, on mora ostaviti Liverpul.

Poređenja s nekim drugim igračima koji su važili za talismane samo jednog kluba su jednako neumesna koliko i pogrešna: Frenk Lampard, još jedan velikan koji nam je ulepšao poslednje dve decenije fudbalskog života, uvek je bio snažniji i spremniji od Džerarda. Nije se, za razliku od Skauzera, povređivao gotovo nikada, kao da je sastavljen od aluminijuma i čelika, a ne krvi i mesa, i lako ga je zamisliti i kako za tri godine dolazi na pozajmicu u Siti i postaje njegov najbolji igrač. Frančesko Toti se još sa 29 godina oprostio od dresa reprezentacije i posvetio samo svojoj Romi, prihvatajući i da ulazi s klupe ako treba, pride u Kalču koji je neuporedivo sporijeg tempa; Džerard je i sa 34 predvodio Englesku, nadajući se da će mu Brazil doneti iskupljenje za onu ludu, pretužnu, prekrasnu sezonu...

Ne, Stivi se može porediti samo sa onima koji su proslavili crveni dres pre njega i sasvim je legitimno, čak i kada su strasti u visokom naponu, postaviti pitanje da li on, bez ijedne osvojene titule, uopšte može biti kandidat za najboljeg igrača Liverpula svih vremena. Kralj Keni Dalgliš, prvi među jednakima i prvi među nejednakima, nizao ih je kao od šale, matoriji će stanovnik velike luke i dalje pominjati Bilija Lidela, zakeralo će reći da je Džon Barns postizao više golova i da ih je davao lakše, a da bi i u sredini terena Džerard morao dobro da se oznoji pa da prestigne borbenost, upornost i lucidnost Škota Grema Sunesa...

I onda, kada i tas na vagi pokaže da nije bio savršen, ali da je imao sve i da nije bilo kompletnijeg fudbalera, kao napravljenog u nekoj laboratoriji, ali s falinkama koje ga, paradoksalno, čine ljudskijim i zato većim i značajnijim, ona će ga reč, kažu, diskvalifikovati, reč koja će ga izjedati iznutra poput raka i koja će ga, na kraju balade, tik pre odjavne špice, poslati preko okeana.

Titula. Prokleta, nedostižna, nedosanjana, neuhvatljiva...

Ali, hajde opet, po hiljaditi put: titula, pa šta? Pa šta? Pa šta?

Zar je zaista samo srebrnina važna u životu i fudbalu ili je neuporedivo bitnije biti vredan, uporan, pokušavati, neuspevati, pokušavati opet, biti iskren prema sebi i drugima, biti igrač zbog kojeg može da vam zaigra osmeh i poteku suze?

Najveći filmski kritičar Rodžer Ebert umeo je da kaže: „Nije važno o čemu je, nego kakvo je to o čemu je“. Čuveni Feral tribjun je svojevremeno, kada je preminuo Miljenko Smoje, ovako opisao njegovu veličinu: „Pametni znaju, a tukcu ionako ne možeš objasnit...“.

Hoćete li, dakle, deci pričati o svim onim bezveznjakovićima i tukcima što su podizali pehare koje nisu ničim zaslužili, ili ćete se setiti momka o kojem je toliko dugo brujao i pevao veliki „kop“, koji je umeo da okrene utakmicu naglavačke, u čijem se stopalu krila cela flota admirala Nelsona, u čijem je velikom skauzerskom srcu bilo ljubavi, strasti i nepokolebljivosti, u mozgu melanž najlepših oda Lenona, Makartnija, Raša, Klemensa, Molbija, a u kapitenskoj traci, kao u totemu, onaj promil dodatne snage koji odvaja hrabrog od heroja, majstora od legende, čoveka od besmrtnika... ?