Анализа: Хоће ли Звезди бити трећа-срећа?!

Претходна руководства црвено-белих и поред громогласних најава нису истрајала у идеји да ресетују клуб. Сличан подухват најављује Звездан Терзић, питање је само да ли то стварно мисли?!

Фудбал 08.01.2015 | 00:00

Гледао је Звездан Терзић директно у очи скупштинским делегатима, деловао је хладнокрвно и самоуверено, када је најавио промену у начину живота Црвене звезде:

„Можда је време да овај клуб направи два корака уназад како би у скоријој будућности направио пет корака унапред. Нерезонска трка за резултатима довела је клуб до ивице банкротства, то више не сме да се дешава“, поручио је Звездан Терзић.

Можда би ове речи новог генералног директора Црвене звезде имале већу тежину, јачи одјек у јавности, да сви они којима је срце обојено у црвено-бело нису годинама уназад слушали исту или сличну реторику. И не ради се овде о томе да ли некоме Звездан Терзић улива или не улива поверење, већ о томе како су навијачи Црвене звезде два пута преживљавали стресове због неуспешног рестовања. Било је ту и помало инфантилних мишљења да је за црвено-беле било најбоље да су још тамо 2009. године самовољно одлучили да буду пребачени у четврти ранг такмичења и збаце са себе све последице аматерског, или како то воле челници клуба да кажу, недомаћинског пословања. Међутим, јасно је да актуелна управа на челу са Терзићем и Кокезом као фронтменима политике Црвене звезде мора транспарентно да каже у ком правцу ће се развијати клуб. За Звезду би било боље да истраје на погрешном путу, него да константно егзистира на раскрсници као свих претходних година...

КАКО ЈЕ ЛУКИЋ СКРЕНУО ЛЕВО „КОД АЛБУКЕРКИЈА“

Постоји озбиљна теза да би Црвена звезда данас изгледала много озбиљније да је у својим замислима истрајао Владан Лукић. Долазак у клуб некадашњеег расног центарфора могао је да носи радни наслов „Повратак коренима“. На тренерску клупу села је истинска клупска легенда, ростер је пуњен играчима пониклим на Маракани, Лукић се трудио да Звезду приближи народу која у периоду пре тога била помало и елитизована. Био је то насилан „ристарт“, праћен популистичким говорима о томе како је Црвена звезда извучена из тајкунских канџи, међутим већ после годину дана Владан Лукић и његова свита су скренули са зацртаног пита. Што би рекли у оном култном цртаћу: „Скренули су лево код Албукеркија“. Уместо прогнане Звездине деце, места у првом тиму почели су да заузимају скупо плаћени странци, мада је Лукић знао да балансира и задржава дух звездаштва ангажовањем нове легенде - Роберта Просинечког. Као човек одрастао у Љутице Богдана Лукић није могао да се помири са чињеницом да Звезда буде само пасивни учесник шампионске трке, недостојан спаринг партнер вечитом ривалу. Нагрижену клупску касу оптерећивао је скупим инвестицијама како би са трона скинуо омражену комшијску краву, али је тим чином, негацијом свог председничког програма (титула обећана у трећој години прим. аут.) журио у катастрофу. Тај Лукићев перформанс, симулирање политичара из предизборне кампање и одустајања од основних програмских начела, морао би да послужи као одлична опомена Звездану Терзићу и Славиши Кокезе.

Клуб је после Лукићеве владавине данима био обезглављен, тадашњи тим и тренер Александар Јанковић осећали су се као обични сирочићи... Звезда није имала ни главну ни реп, али се бојазан навијача о дефинитивном краху великог клуба у експресном року трансформисала у никад већу еуфорију. Те новембарске ноћи 2012.године заједно са Александром Вучићем у одаје Маракане ушетао је Драган Џајић, највећа икона клуба. Веровало се да ће он у Љутице Богдана донети мирис прошлих срећнијих времена, опет су доминирала инфантилна мишљења да је некадашње лево крило Мандрак који ће махнути штапићем и сви проблеми ће бити решени. Уз Џајића је направљен, на папиру, сјајан тим у Управном одбору... Ипак, политички и привредни радници направили су у врхушки клуба двоглаву или троглаву аждају (толико је било струја у клубу) која је изједала и оно мало здравих клупских ткива.

ЏАЈИЋЕВА ТРОГЛАВА АЖДАЈА

Та Звездина управа деловала је као нека прелепа девојка која вас опије анђеоским лицем или дугим ногама, али у простој комуникацији са њом схватите да је у питању класичан пример изреке – „споља гладац унутра јадац“. Човек који је на здраве ноге дигао кошаркашки клуб Небојша Човић појављивао се на силним конференцијама са торбицом налик оној коју је носио „Спорт Били“, објашњавао како су Звезди неопходне реформе... Али Човић је био екстреман у многим ситуацијама, баш колико су остали били екстремни у само једној замисли- да задовоље сопствену сујету. Опет су приче о реорганизацији, смањењу буџета, рационализацији на свим нивоима остало само мртво слово на папиру. Звезда није живела од данас до сутра, него од ујутру до поподне. Међутим, када је било јасно да од финансијске стабилизације, толико пута помињаног ресетовања, нема ништа тадашња челници клуба са Маракане одлучили су да све званичне и незваничне ресурсе употребе како би се шампионски пехар вратио у Љутице Богдана. По цену нове пустоши, неиграња у Европи.

Питање је само од каквог су материјала саткани Терзић и Кокеза. Неће за Звезду бити добро ако у јавности буду ваљали причу о ресетовању, а гледали само да резултатима сениорског тима, основним парамтером успешности, сачувају себи позиције. Звезда после овог трћег покушаја ресетовања, више вероватно неће имати шансу...