Карагерова прича о Џерарду: Оде спасилац, а новога нема!

Џејми Карагер, чувени дефанзивац Ливерпула, осврнуо се ауторским текстом на одлазак свог дугогодишњег саиграча Стивена Џерарда. Писао је о свему са чиме се "Стиви Џи" борио од почетка каријере.

Фудбал 04.01.2015 | 00:00
Карагерова прича о Џерарду: Оде спасилац, а новога нема!

Џејми Карагер играо је уз Стивена Џерарда 15 година. Провео је целу каријеру у Ливерпулу и са једним од омиљених саиграча освојио Лигу шампиона. Истовремено је и неколико пута остајао кратак у трци за тако жељену и дуго чекану титулу Премијер лиге.

Дан након што је "Стиви Џи" објавио да неће окончати каријеру као Карагер - наступом само за један клуб - доскорашњи дефанзивац, а сада ТВ коментатор, написао је ауторски текст за "Дејли мејл" о тој одлуци легендарног везисте.

Писао је конкретно и јасно. Највећу пажњу посветио је терету који је Стивен Џерард носио од када је први пут обукао дрес Ливерпула и показао да ће бити врхунски фудбалер, што је и био.

Сада, шест месеци пре капитеновог растанка са клубом, време је за свођење утисака ере на заласку. Овако је видео Џејми Карагер:

"Пре мање од шест месеци, Стивен је престао да игра за репрезентацију Енглеске, уз образложење да хоће да се "наредне две или три године посвети Ливерпулу". Потом је настала неизвесност у преговорима са клубом о његовом новом уговору и на овом месту сам пре шест недеља рекао да клуб не сме себи да дозволи да он оде. Сада смо ту где смо. А, он одлази.

Не потцењујте значај осећаја да сте некоме потребни и неопходни. Чак ни када су у питању врхунски играчи. Чињеница да ова ситуација траје такође није помогла. Чак и на врхунцу снаге, Стивену је било потребно уверење да је значајан за клуб и да је важан. Једна ситуација ми пада на памет:

У лето 2011, када је Кени Даглиш довео Џордана Хендерсона и Чарлија Адама, у моменту у којем је Лукас Леива играо добро, Стивен је питао Кенија: 'Где ћу, онда, ја да играм?' Рекао је то као шалу, али са примесом озбиљности, такође.

Са једне тачке гледишта, могу да закључим зашто је Стивену потребан свеж изазов. Највероватније у Америци. Био је највећа звезда у Ливерпулу у последњих 15 година и не говорим само о Фудбалском клубу Ливерпул.

Ливерпул је град, али је више налик селу. Чини се да свако познаје свакога и бити главни у тој средини, као што је Стивен главни, доноси са собом и преиспитивање. Ако би хтео да иде у бар или у ресторан, тиме би изазвао општи застој. Зато је одавно престао да излази.
Увек се чинило да цео град прича о њему, без обзира на то да ли је у питању нешто што је урадио на терену или нешто друго. Страст према клубу може да почне да гуши таквог момка, из краја. То је немилосрдно према њему.

Када је Мајкл Овен играо за Ливерпул, живео је у Честеру (25 километара удаљеном од Ливерпула). Редовно је долазио на тренинг и питао како издржавамо свакодневно 'бомбардовање' питањима у вези са клубом. Нашли смо начин да се суочимо са тим, јер је такав био град.

Та страст учинила је да делимо успех са људима на посебан начин. Стивен би освојио много више трофеја да је отишао у Челси или у неки други клуб, али ниједан од тих трофеја не би донео са собом исти 'укус' и осећај као онај који смо освојили заједно.

Та медаља има и другу страну. Када резултати нису онакви какви су или планирани, што се пречесто догађало током Стивенових 17 година у првом тиму, са собом доносе и осећај кривице и одговорности. Где год да оде, никада неће носити тај терет и емотивни тег. Можда вам то доноси идеју колико је тешко локалном момку да напусти Ливерпул.
Узмимо примерМајкла (Овена) и Стива Мекманамана, сјајних играча који су се пробили, па отишли из клуба када су били на врхунцу - да би се тестирали у Шпанији. Ћави Алонсо и Луис Суарез, са друге стране, заувек ће бити обожавани, без обзира на то што су такође отишли када су играли најбоље.

Навијачи разумеју да ће страни играчи доћи, радити свој посао и онда отићи. Али никад неће моћи да прихвате да један од њих одлази.

Да је Стивен отишао у Челси пре десет година, вероватно би прошао кроз исте проблеме као Овен или Мекманаман. Сада, када је играч кога менаџер ротира и оставља на клупи, реакција навијача на његов блиски одлазак из клуба је потпуно другачија.

Нисам сигуран да би момци из Манчестера, који су дошли у први тим под Алексом Фергусоном, могли да створе праву слику о томе. Нисам сигуран ни за локалне момке из Лондона. На пример, Јунајтедова класа из 1992. године, никада није посматрана као скуп највећих звезда. И такође важно - увек су играли за тимове који побеђују.

Са друге стране, Стивен је увек био посматран као неко ко би требало да буде Спасилац Ливерпула. Од њега се очекивало да то буде. Сви су се надали да ће он обезбедити инспирацију у времену немаштине. Сада има 34 године, али терет који је он носио никада се није променио. Из тог разлога, мислим да ће одлазак бити фантастичан и за њега и за његову породицу.

Такође, могу да схватим и зашто напушта клуб у потрази за већом минутажом. Разговарао сам са њим много пута о трансформацији из главног играча екипе у пуко име на списку у протоколу. То је тешко и, искрено, то је највећи разлог зашто сам се ја повукао.
Сада је у ситуацији да пропушта једну од три утакмице и јасно је да би следеће сезоне пропуштао једну од сваке две. Стивен није неко ко ће бити задовољан таквом одлуком менаџера. Неће бити задовољан да само преседи утакмицу. У том смислу - донео је праву одлуку.

Ипак, не могу да се отргнем утиску да је руководство Ливерпула требало више да се потруди да га задржи на Енфилду. Сигурно су могли да постигну договор који би задовољио све стране. И на кратке и на дуге стазе. Људи говоре о Стивену и као будућем менаџеру Ливерпула, али за то нема основа. Никад не бих био поборник идеје да врхунском играчу додели таква улога само на основу репутације коју је стекао као играч. Био то Стивен Џерард, био то Тјери Анри или било ко.

Да ли је био најбољи везиста у историји Премијер лиге? Није потребно да од мене слушате још један низ сјајних похвала на његов рачун, тако да ћу препустити одговор његовим колегама - професионалцима. Играчи Премијер лиге бирали су га у идеални тим сезоне чак осам пута. У томе је рекордер. Гигс, Патрик Вијера и Анри бирани су шест пута. Рој Кин и Френк Лампард пет пута. Пол Сколс два пута.

А, где је његово место у историји Ливерпула? Кени Даглиш је индивидуално 'Број један' због свега што је урадио као играч, менаџер и амбасадор, али мислим да је Стивен најбољи играч. Не само због његових способности, већ и због жртве коју је поднео.

Морате да заборавите да је Стивен остао веран Ливерпулу током пет година током којих клуб није играо Лигу шампиона, иако су га за то време 'јурили' потенцијални освајачи тог такмичења. Један од њих био је Реал Мадрид. Ниједан играч његовог талента не би урадио тако нешто.

Хоће ли још неки играч светског ранга посветити читаву каријеру Ливерпулу? Не".

Коментари / 0

Оставите коментар