Karagerova priča o Džerardu: Ode spasilac, a novoga nema!

Džejmi Karager, čuveni defanzivac Liverpula, osvrnuo se autorskim tekstom na odlazak svog dugogodišnjeg saigrača Stivena Džerarda. Pisao je o svemu sa čime se "Stivi Dži" borio od početka karijere.

Fudbal 04.01.2015 | 00:00

Džejmi Karager igrao je uz Stivena Džerarda 15 godina. Proveo je celu karijeru u Liverpulu i sa jednim od omiljenih saigrača osvojio Ligu šampiona. Istovremeno je i nekoliko puta ostajao kratak u trci za tako željenu i dugo čekanu titulu Premijer lige.

Dan nakon što je "Stivi Dži" objavio da neće okončati karijeru kao Karager - nastupom samo za jedan klub - doskorašnji defanzivac, a sada TV komentator, napisao je autorski tekst za "Dejli mejl" o toj odluci legendarnog veziste.

Pisao je konkretno i jasno. Najveću pažnju posvetio je teretu koji je Stiven Džerard nosio od kada je prvi put obukao dres Liverpula i pokazao da će biti vrhunski fudbaler, što je i bio.

Sada, šest meseci pre kapitenovog rastanka sa klubom, vreme je za svođenje utisaka ere na zalasku. Ovako je video Džejmi Karager:

"Pre manje od šest meseci, Stiven je prestao da igra za reprezentaciju Engleske, uz obrazloženje da hoće da se "naredne dve ili tri godine posveti Liverpulu". Potom je nastala neizvesnost u pregovorima sa klubom o njegovom novom ugovoru i na ovom mestu sam pre šest nedelja rekao da klub ne sme sebi da dozvoli da on ode. Sada smo tu gde smo. A, on odlazi.

Ne potcenjujte značaj osećaja da ste nekome potrebni i neophodni. Čak ni kada su u pitanju vrhunski igrači. Činjenica da ova situacija traje takođe nije pomogla. Čak i na vrhuncu snage, Stivenu je bilo potrebno uverenje da je značajan za klub i da je važan. Jedna situacija mi pada na pamet:

U leto 2011, kada je Keni Dagliš doveo Džordana Hendersona i Čarlija Adama, u momentu u kojem je Lukas Leiva igrao dobro, Stiven je pitao Kenija: 'Gde ću, onda, ja da igram?' Rekao je to kao šalu, ali sa primesom ozbiljnosti, takođe.

Sa jedne tačke gledišta, mogu da zaključim zašto je Stivenu potreban svež izazov. Najverovatnije u Americi. Bio je najveća zvezda u Liverpulu u poslednjih 15 godina i ne govorim samo o Fudbalskom klubu Liverpul.

Liverpul je grad, ali je više nalik selu. Čini se da svako poznaje svakoga i biti glavni u toj sredini, kao što je Stiven glavni, donosi sa sobom i preispitivanje. Ako bi hteo da ide u bar ili u restoran, time bi izazvao opšti zastoj. Zato je odavno prestao da izlazi.
Uvek se činilo da ceo grad priča o njemu, bez obzira na to da li je u pitanju nešto što je uradio na terenu ili nešto drugo. Strast prema klubu može da počne da guši takvog momka, iz kraja. To je nemilosrdno prema njemu.

Kada je Majkl Oven igrao za Liverpul, živeo je u Česteru (25 kilometara udaljenom od Liverpula). Redovno je dolazio na trening i pitao kako izdržavamo svakodnevno 'bombardovanje' pitanjima u vezi sa klubom. Našli smo način da se suočimo sa tim, jer je takav bio grad.

Ta strast učinila je da delimo uspeh sa ljudima na poseban način. Stiven bi osvojio mnogo više trofeja da je otišao u Čelsi ili u neki drugi klub, ali nijedan od tih trofeja ne bi doneo sa sobom isti 'ukus' i osećaj kao onaj koji smo osvojili zajedno.

Ta medalja ima i drugu stranu. Kada rezultati nisu onakvi kakvi su ili planirani, što se prečesto događalo tokom Stivenovih 17 godina u prvom timu, sa sobom donose i osećaj krivice i odgovornosti. Gde god da ode, nikada neće nositi taj teret i emotivni teg. Možda vam to donosi ideju koliko je teško lokalnom momku da napusti Liverpul.
Uzmimo primerMajkla (Ovena) i Stiva Mekmanamana, sjajnih igrača koji su se probili, pa otišli iz kluba kada su bili na vrhuncu - da bi se testirali u Španiji. Ćavi Alonso i Luis Suarez, sa druge strane, zauvek će biti obožavani, bez obzira na to što su takođe otišli kada su igrali najbolje.

Navijači razumeju da će strani igrači doći, raditi svoj posao i onda otići. Ali nikad neće moći da prihvate da jedan od njih odlazi.

Da je Stiven otišao u Čelsi pre deset godina, verovatno bi prošao kroz iste probleme kao Oven ili Mekmanaman. Sada, kada je igrač koga menadžer rotira i ostavlja na klupi, reakcija navijača na njegov bliski odlazak iz kluba je potpuno drugačija.

Nisam siguran da bi momci iz Mančestera, koji su došli u prvi tim pod Aleksom Fergusonom, mogli da stvore pravu sliku o tome. Nisam siguran ni za lokalne momke iz Londona. Na primer, Junajtedova klasa iz 1992. godine, nikada nije posmatrana kao skup najvećih zvezda. I takođe važno - uvek su igrali za timove koji pobeđuju.

Sa druge strane, Stiven je uvek bio posmatran kao neko ko bi trebalo da bude Spasilac Liverpula. Od njega se očekivalo da to bude. Svi su se nadali da će on obezbediti inspiraciju u vremenu nemaštine. Sada ima 34 godine, ali teret koji je on nosio nikada se nije promenio. Iz tog razloga, mislim da će odlazak biti fantastičan i za njega i za njegovu porodicu.

Takođe, mogu da shvatim i zašto napušta klub u potrazi za većom minutažom. Razgovarao sam sa njim mnogo puta o transformaciji iz glavnog igrača ekipe u puko ime na spisku u protokolu. To je teško i, iskreno, to je najveći razlog zašto sam se ja povukao.
Sada je u situaciji da propušta jednu od tri utakmice i jasno je da bi sledeće sezone propuštao jednu od svake dve. Stiven nije neko ko će biti zadovoljan takvom odlukom menadžera. Neće biti zadovoljan da samo presedi utakmicu. U tom smislu - doneo je pravu odluku.

Ipak, ne mogu da se otrgnem utisku da je rukovodstvo Liverpula trebalo više da se potrudi da ga zadrži na Enfildu. Sigurno su mogli da postignu dogovor koji bi zadovoljio sve strane. I na kratke i na duge staze. Ljudi govore o Stivenu i kao budućem menadžeru Liverpula, ali za to nema osnova. Nikad ne bih bio pobornik ideje da vrhunskom igraču dodeli takva uloga samo na osnovu reputacije koju je stekao kao igrač. Bio to Stiven Džerard, bio to Tjeri Anri ili bilo ko.

Da li je bio najbolji vezista u istoriji Premijer lige? Nije potrebno da od mene slušate još jedan niz sjajnih pohvala na njegov račun, tako da ću prepustiti odgovor njegovim kolegama - profesionalcima. Igrači Premijer lige birali su ga u idealni tim sezone čak osam puta. U tome je rekorder. Gigs, Patrik Vijera i Anri birani su šest puta. Roj Kin i Frenk Lampard pet puta. Pol Skols dva puta.

A, gde je njegovo mesto u istoriji Liverpula? Keni Dagliš je individualno 'Broj jedan' zbog svega što je uradio kao igrač, menadžer i ambasador, ali mislim da je Stiven najbolji igrač. Ne samo zbog njegovih sposobnosti, već i zbog žrtve koju je podneo.

Morate da zaboravite da je Stiven ostao veran Liverpulu tokom pet godina tokom kojih klub nije igrao Ligu šampiona, iako su ga za to vreme 'jurili' potencijalni osvajači tog takmičenja. Jedan od njih bio je Real Madrid. Nijedan igrač njegovog talenta ne bi uradio tako nešto.

Hoće li još neki igrač svetskog ranga posvetiti čitavu karijeru Liverpulu? Ne".