Стојке: Вратићу се у Партизан, тамо се осјећам моћно!

Са голманом Макабија из Хаифе разговарали смо и о разлозима оставке Александра Станојевића, како је постао љубимац навијача у Израелу, али и зашто верује да ће репрезентација Србије изборити пласман на ЕУРО 2016. у Француској. Неки одговори су врло занимљиви…

Фудбал 02.01.2015 | 20:20

Може Владимир Стојковић да обиђе свет - изгледа да не може без Партизана! Годину дана пошто је напустио Хумску 1 репрезентативни голман Србије променио је две дестинације, боравио на две медитеранске дестинације, међутим, признаје да су му црно-бели толико прирасли срцу да ће се сигурно вратити на Топчидерско брдо.

Штавише, кад поново буде обукао дрес Парног ваљка биће му то, тврди, последња станица фудбалских путешествија, поново започетих јануара 2014. кад је потписао за грчки Ерготелис, одакле је летос прешао у Макаби из Хаифе.
“Рекао сам кад сам одлазио и остајем при том обећању: вратићу се у Партизан да завршим каријеру! Макар последњу годину пре одласка у пензију да браним за црно-беле. Притекли су ми у помоћ кад ми је можда било и најтеже, вратили ме у живот и ред је да им на тој подршци узвратим. Кад год дођем у Земунело осећам се моћно, тај амбијент ме инспирише и надам се да ћу, кад приведем крају боравак у иностранству, бити потребан клубу из Хумске 1”, поручује из Израела Владимир Стојковић у разговору за МОЗЗАРТ Спорт.

Мада вашем садашњем клубу иде испод очекивања, договорена сарадња до јуна 2017. Наговештава да нећете скорије у Хумску, али шта је то што вас толико привлачи Партизану?
“То је непоновљива атмосфера. У контатку сам са бившим саиграчима, пре свега зато што су ми то пријатељи, а кад сам долазио на окупљања репрезентације редовно сам користио прилику да их обиђем у Спортском центру. Ништа се није променило: Грбић и даље не заклапа уста, Сале Илић прати резултате утакмица и нервира се због тикета, Данко Лазовић прича своје чудесне приче, а петорица седе у ћошку и слушају... И добро се забављају”.

Црно-бели су у међувремену променили руководство, умало сменили тренера, па опет говорите о њима са доста пијатета. Јесте ли упознати до краја са (не)приликама у клубу?
“Партизан је увек Партизан, ко год био на његовом челу. Мени је и стара управа била добра, а и са новом сам у сјајним односима. Реч је о људима привреженим клубу, док ја као спортиста морам пре свега да мислим на терен, а не на то шта се дешава у канцеларијама. На терену стварно изгледамо доминантно, као у годинама кад сам био у Партизану. Шест бодова предности требало би да буду довољна залиха, а како смо у полуфиналу купа и имамо далеко квалитетнији тим од осталих учесника, сигуран сам да ће се дупла круна вратити у Хумску 1”.

Пре Партизана, са голманом Партизана разговарали смо и о његовом боравку у Израелу. Стигао је као велико појачање после шест месеци проведених у Ерготелису, међутим, иако је добро бранио, није успео да исправи грешке фудбалера Макабија који се после 15. кола налази на четвртом месту табеле. Зашто?
“У Макабију су се десиле чудне, нефудбалске ствари. Није логичан толики број малера, буквално на свакој утакмици. На пример, одбраним пенал и уместо да то буде адреналинска инијекција остатку тима упадали смо у летаргију. Још кад се на то додају црвени картони, голови примљени из офсајда или они у последњим тренуцима утакмица може се констатовати како друга половина 2014. нимало није била наклоњена”.

Јесте ли успели да одгонетнете разлоге посртања, ипак су у вашој екипи Јоси Бенајун, бивши нападач Кајзерслаутерна Мохамаду Идрису, ваша маленкост?
“Као да нас неко све време кочи. Александар Станојевић је урадио све што је до њега, стекао наклоност публике и председника, новинари га нису дирали, али једноставно није ишло и растнак је био неминован. Мада, пазите, Станојевић није хтео ниједног тренутка да улази у рат са управом, иако је свима јасно да бисмо били први на табели само да нам је екипа мало више дотерана. Последњи пораз против Беитара показао је све проблеме, изостала је агресија, сви су стајали као укопани, као да им се не игра фудбал”.

Станојевић је двапут подносио оставку, прву у новембру газда клуба је одбио, уследила је затим незапамћена подршка навијача, међутим, у завршним данима 2014. избора није било, верованто због чињенице да је разлика у односу на лидера нарасла на 16 бодова?
“Због Салета сам и прихватио позив. Познајем његов начин рада, менталитет и енергију, стварно сам веровао да ће нешто велико овде да направи. Такве су биле амбиције – шампионске. Данима после његове оставке нисам могао да дођем себи, кад је саопштио да дефинитивно одлази имао сам утисак као да ме је прегазио брзи воз. Дошло ми је да се спакујем, баталим све, седнем у први авион и долетим за Београд. Ипак, спортиста сам, рођени победник и без обзира на заостатак, док постоје шансе борићу се за висок пласман”.

Попут Станојевића, завредили сте и ви наклоност публике. И то још на припремама у Аустрији, кад сте у њиховим очима израсли у јунака због физичког обрачуна са хулиганима из Палестине, на утакмици са Лилом.
“А шта је требало да радим у тренутку кад су банули на терен, носили палице, гађали нас камењем? Да гледам како туку моје колеге. Нипошто. Допало се то некоме или не, морао сам да преузмем ствар у своје руке. Нисам ударао да би се неком додворио, да бих био херој, већ да заштитим екипу, себе... То што сам касније у Израелу дочекан на фантастичан начин, уз скандирања и српске заставе на трибинама, само је последица тог дела. Нисам хтео тако да испадне”.

Као што се не предаје у клубу, не дозвољава Владимир Стојковић ни да се маше белом заставом кад се поведе реч о шансама за пласман на Европско првенство 2016. Голман је био вероватно једини члан државног тима који је после пораза од Данске и прескромног учинка у прва три квалификациона меча поручио да ћемо сигурно у Француску.
„И даље тако мислим. Остало нам је пет утакмица и верујем да би нам десет бодова из тих мечева гарантовало пласман у бараж. Гостујемо Португалу и сад вам кажем – тамо је све могуће. Није та репрезентација недодирљива да не можемо са њом да се носимо. Против Јерменије кући морамо, како знамо и умемо – а умемо - да узмемо три бода. Држим да ни Албанци нису квалитетнија селекција од нас, тако да ћемо ићи на победу у Тирани и сигуран сам да можемо да је остваримо. Једино ти Данци... Видели сте како играју, а опет умају и они да се муче, па су против Албаније спасили живу главу тек у завршници. Зато сам убеђен да можемо на ЕУРО. Штавише, сигуран да ћемо играти на том такмичењу, јер квалитет поседујемо“.

Опет, зашто квалитет нисмо демонстрирали до сад питање је без ваљаног одговора, независно од тога да ли је селектор Дик Адвокат или Радован Ћурчић?
„Нисмо ми ни Шпанија, која је скоро деценију доминирала светским фудбалом, нисмо ни Немачка ослоњена на систем, очигледан квалитет и моћну организацију, а нисмо ни Аргентина да имамо по именима можда и најбољу репрезентацију света. Код нас се гледа еуфорично на државни тим, зато што имамо играче Челсија и Манчестер Ситија, доминантне у Премијер лиги. Народе, то су махом фудбалери дефанзивних карактеристика, а у нашој јавности се створио утисак да због Немање Матића, Бранислава Ивановића и Александра Коларова морамо сваког да победимо бар 5:0”.

Добро, али игра још наших у Премијер лиги попут Душана Тадића и Лазара Марковића, Јојић је у Бундеслиги, Митровић цепа мреже у Андерлехту и Лиги шампиона, Бамби Тошић је практично донео титулу московском ЦСКА. Зашто то исто не раде у репрезентацији?
“Не ради се о томе да ли момци хоће или неће, него народ мора да зна да нисмо сами на терену. Старо је правило да играш колико ти проитивник дозволи. А, сложићете се, изузев са Данцима, нисмо дали Јерменима и Албанцима да нас газе. Друго, наши најцењенији играч су дефанзивци. Понекад се питам шта би то, на пример, Немања Матић требало да уради да би народ био задовољан. Да одузме лопту, предибрла тројицу и постигне гол. Он сад има, условно речено, исти проблем са којим се годинама сретао Дејан Станковић. Док је играо за Интер у Италији су га ценили због онога што ради, његово је било да узме лопту и дода првом до себе. Био је најбољи на свету. А ми због силних похвала на његов рачун очекивали да дође у репрезентацију, узме лопту на нашој половини, предрибла петорицу, заобиђе голмана и онда да гол петом. И да буде 5:0”.

Не мора тако, али поражавајуће делује свега бод из прве три утакмице, а тек нас чекају дуели са Португалом?
“У претходним квалификацијама, кад смо играли са Велсом и Шкотском, људи су одмахивали руком, потцењивали их речима „ма, шта они знају“, заборављајући на чињеницу да је Герет Бејл један од најскупљих фудбалера света. Не верујем да се притисак намерно ствара, али ми га осећамо и верујте да није пријатно кад играш утакмицу у којој си унапред проглашен за победника. Генерално, данас се фудбал развио до те мере да ни Португал са најбољим фудбалером планете Кристијаном Роналдо, са звездама попут Нанија, Пепеа и Мутиња одигра лоше против Јерменије и победи тек голом пред крај – 1:0. А ми причамо како смо од Јермена бољи десет разлике. Нереално”.

Шта је онда рецепт, како би репрезентација требало да игра?
“Као на пријатељској утакмици са Грчком. Стрпљиво, да се чека шанса. А она се сваком тиму кад-тад укаже. Показало је и Светско првнество да разлике између репрезентација нису непремостиве, зато верујем да, као талентована нација, можемо да се уклопимо у ту идеју. Поготову што нови селектор Радован Ћурчић годинама форсира такав стил и већ на првој утакмици такво опредељење дало је резултат. Он у себи има нешто мурињовско, као што ни кад тренера Челсија нећете видети да му „пукне“ контра, тако ни код досадашњег стратега младе репрезентације нема шансе да нам неко створи више од три, четири шансе по утакмици. Највеће успехе у репрезентативном фудбалу правили смо на основама чврте одбране, Илија Петковић нас је одвео на Мундијал у Немачку тако што је примио само гол на десет квалификационих утакмица, а нешто се не сећам ни да смо код Радомира Антића, у походу на Јужну Африку, били рањиви позади. Можда то опредељење на гол мнње некоме изгледа ружно, али доноси резултат, то је најбитније”, закључио је Стојковић.