Stojke: Vratiću se u Partizan, tamo se osjećam moćno!

Sa golmanom Makabija iz Haife razgovarali smo i o razlozima ostavke Aleksandra Stanojevića, kako je postao ljubimac navijača u Izraelu, ali i zašto veruje da će reprezentacija Srbije izboriti plasman na EURO 2016. u Francuskoj. Neki odgovori su vrlo zanimljivi…

Fudbal 02.01.2015 | 20:20

Može Vladimir Stojković da obiđe svet - izgleda da ne može bez Partizana! Godinu dana pošto je napustio Humsku 1 reprezentativni golman Srbije promenio je dve destinacije, boravio na dve mediteranske destinacije, međutim, priznaje da su mu crno-beli toliko prirasli srcu da će se sigurno vratiti na Topčidersko brdo.

Štaviše, kad ponovo bude obukao dres Parnog valjka biće mu to, tvrdi, poslednja stanica fudbalskih putešestvija, ponovo započetih januara 2014. kad je potpisao za grčki Ergotelis, odakle je letos prešao u Makabi iz Haife.
“Rekao sam kad sam odlazio i ostajem pri tom obećanju: vratiću se u Partizan da završim karijeru! Makar poslednju godinu pre odlaska u penziju da branim za crno-bele. Pritekli su mi u pomoć kad mi je možda bilo i najteže, vratili me u život i red je da im na toj podršci uzvratim. Kad god dođem u Zemunelo osećam se moćno, taj ambijent me inspiriše i nadam se da ću, kad privedem kraju boravak u inostranstvu, biti potreban klubu iz Humske 1”, poručuje iz Izraela Vladimir Stojković u razgovoru za MOZZART Sport.

Mada vašem sadašnjem klubu ide ispod očekivanja, dogovorena saradnja do juna 2017. Nagoveštava da nećete skorije u Humsku, ali šta je to što vas toliko privlači Partizanu?
“To je neponovljiva atmosfera. U kontatku sam sa bivšim saigračima, pre svega zato što su mi to prijatelji, a kad sam dolazio na okupljanja reprezentacije redovno sam koristio priliku da ih obiđem u Sportskom centru. Ništa se nije promenilo: Grbić i dalje ne zaklapa usta, Sale Ilić prati rezultate utakmica i nervira se zbog tiketa, Danko Lazović priča svoje čudesne priče, a petorica sede u ćošku i slušaju... I dobro se zabavljaju”.

Crno-beli su u međuvremenu promenili rukovodstvo, umalo smenili trenera, pa opet govorite o njima sa dosta pijateta. Jeste li upoznati do kraja sa (ne)prilikama u klubu?
“Partizan je uvek Partizan, ko god bio na njegovom čelu. Meni je i stara uprava bila dobra, a i sa novom sam u sjajnim odnosima. Reč je o ljudima privreženim klubu, dok ja kao sportista moram pre svega da mislim na teren, a ne na to šta se dešava u kancelarijama. Na terenu stvarno izgledamo dominantno, kao u godinama kad sam bio u Partizanu. Šest bodova prednosti trebalo bi da budu dovoljna zaliha, a kako smo u polufinalu kupa i imamo daleko kvalitetniji tim od ostalih učesnika, siguran sam da će se dupla kruna vratiti u Humsku 1”.

Pre Partizana, sa golmanom Partizana razgovarali smo i o njegovom boravku u Izraelu. Stigao je kao veliko pojačanje posle šest meseci provedenih u Ergotelisu, međutim, iako je dobro branio, nije uspeo da ispravi greške fudbalera Makabija koji se posle 15. kola nalazi na četvrtom mestu tabele. Zašto?
“U Makabiju su se desile čudne, nefudbalske stvari. Nije logičan toliki broj malera, bukvalno na svakoj utakmici. Na primer, odbranim penal i umesto da to bude adrenalinska inijekcija ostatku tima upadali smo u letargiju. Još kad se na to dodaju crveni kartoni, golovi primljeni iz ofsajda ili oni u poslednjim trenucima utakmica može se konstatovati kako druga polovina 2014. nimalo nije bila naklonjena”.

Jeste li uspeli da odgonetnete razloge posrtanja, ipak su u vašoj ekipi Josi Benajun, bivši napadač Kajzerslauterna Mohamadu Idrisu, vaša malenkost?
“Kao da nas neko sve vreme koči. Aleksandar Stanojević je uradio sve što je do njega, stekao naklonost publike i predsednika, novinari ga nisu dirali, ali jednostavno nije išlo i rastnak je bio neminovan. Mada, pazite, Stanojević nije hteo nijednog trenutka da ulazi u rat sa upravom, iako je svima jasno da bismo bili prvi na tabeli samo da nam je ekipa malo više doterana. Poslednji poraz protiv Beitara pokazao je sve probleme, izostala je agresija, svi su stajali kao ukopani, kao da im se ne igra fudbal”.

Stanojević je dvaput podnosio ostavku, prvu u novembru gazda kluba je odbio, usledila je zatim nezapamćena podrška navijača, međutim, u završnim danima 2014. izbora nije bilo, verovanto zbog činjenice da je razlika u odnosu na lidera narasla na 16 bodova?
“Zbog Saleta sam i prihvatio poziv. Poznajem njegov način rada, mentalitet i energiju, stvarno sam verovao da će nešto veliko ovde da napravi. Takve su bile ambicije – šampionske. Danima posle njegove ostavke nisam mogao da dođem sebi, kad je saopštio da definitivno odlazi imao sam utisak kao da me je pregazio brzi voz. Došlo mi je da se spakujem, batalim sve, sednem u prvi avion i doletim za Beograd. Ipak, sportista sam, rođeni pobednik i bez obzira na zaostatak, dok postoje šanse boriću se za visok plasman”.

Poput Stanojevića, zavredili ste i vi naklonost publike. I to još na pripremama u Austriji, kad ste u njihovim očima izrasli u junaka zbog fizičkog obračuna sa huliganima iz Palestine, na utakmici sa Lilom.
“A šta je trebalo da radim u trenutku kad su banuli na teren, nosili palice, gađali nas kamenjem? Da gledam kako tuku moje kolege. Nipošto. Dopalo se to nekome ili ne, morao sam da preuzmem stvar u svoje ruke. Nisam udarao da bi se nekom dodvorio, da bih bio heroj, već da zaštitim ekipu, sebe... To što sam kasnije u Izraelu dočekan na fantastičan način, uz skandiranja i srpske zastave na tribinama, samo je posledica tog dela. Nisam hteo tako da ispadne”.

Kao što se ne predaje u klubu, ne dozvoljava Vladimir Stojković ni da se maše belom zastavom kad se povede reč o šansama za plasman na Evropsko prvenstvo 2016. Golman je bio verovatno jedini član državnog tima koji je posle poraza od Danske i preskromnog učinka u prva tri kvalifikaciona meča poručio da ćemo sigurno u Francusku.
„I dalje tako mislim. Ostalo nam je pet utakmica i verujem da bi nam deset bodova iz tih mečeva garantovalo plasman u baraž. Gostujemo Portugalu i sad vam kažem – tamo je sve moguće. Nije ta reprezentacija nedodirljiva da ne možemo sa njom da se nosimo. Protiv Jermenije kući moramo, kako znamo i umemo – a umemo - da uzmemo tri boda. Držim da ni Albanci nisu kvalitetnija selekcija od nas, tako da ćemo ići na pobedu u Tirani i siguran sam da možemo da je ostvarimo. Jedino ti Danci... Videli ste kako igraju, a opet umaju i oni da se muče, pa su protiv Albanije spasili živu glavu tek u završnici. Zato sam ubeđen da možemo na EURO. Štaviše, siguran da ćemo igrati na tom takmičenju, jer kvalitet posedujemo“.

Opet, zašto kvalitet nismo demonstrirali do sad pitanje je bez valjanog odgovora, nezavisno od toga da li je selektor Dik Advokat ili Radovan Ćurčić?
„Nismo mi ni Španija, koja je skoro deceniju dominirala svetskim fudbalom, nismo ni Nemačka oslonjena na sistem, očigledan kvalitet i moćnu organizaciju, a nismo ni Argentina da imamo po imenima možda i najbolju reprezentaciju sveta. Kod nas se gleda euforično na državni tim, zato što imamo igrače Čelsija i Mančester Sitija, dominantne u Premijer ligi. Narode, to su mahom fudbaleri defanzivnih karakteristika, a u našoj javnosti se stvorio utisak da zbog Nemanje Matića, Branislava Ivanovića i Aleksandra Kolarova moramo svakog da pobedimo bar 5:0”.

Dobro, ali igra još naših u Premijer ligi poput Dušana Tadića i Lazara Markovića, Jojić je u Bundesligi, Mitrović cepa mreže u Anderlehtu i Ligi šampiona, Bambi Tošić je praktično doneo titulu moskovskom CSKA. Zašto to isto ne rade u reprezentaciji?
“Ne radi se o tome da li momci hoće ili neće, nego narod mora da zna da nismo sami na terenu. Staro je pravilo da igraš koliko ti proitivnik dozvoli. A, složićete se, izuzev sa Dancima, nismo dali Jermenima i Albancima da nas gaze. Drugo, naši najcenjeniji igrač su defanzivci. Ponekad se pitam šta bi to, na primer, Nemanja Matić trebalo da uradi da bi narod bio zadovoljan. Da oduzme loptu, predibrla trojicu i postigne gol. On sad ima, uslovno rečeno, isti problem sa kojim se godinama sretao Dejan Stanković. Dok je igrao za Inter u Italiji su ga cenili zbog onoga što radi, njegovo je bilo da uzme loptu i doda prvom do sebe. Bio je najbolji na svetu. A mi zbog silnih pohvala na njegov račun očekivali da dođe u reprezentaciju, uzme loptu na našoj polovini, predribla petoricu, zaobiđe golmana i onda da gol petom. I da bude 5:0”.

Ne mora tako, ali poražavajuće deluje svega bod iz prve tri utakmice, a tek nas čekaju dueli sa Portugalom?
“U prethodnim kvalifikacijama, kad smo igrali sa Velsom i Škotskom, ljudi su odmahivali rukom, potcenjivali ih rečima „ma, šta oni znaju“, zaboravljajući na činjenicu da je Geret Bejl jedan od najskupljih fudbalera sveta. Ne verujem da se pritisak namerno stvara, ali mi ga osećamo i verujte da nije prijatno kad igraš utakmicu u kojoj si unapred proglašen za pobednika. Generalno, danas se fudbal razvio do te mere da ni Portugal sa najboljim fudbalerom planete Kristijanom Ronaldo, sa zvezdama poput Nanija, Pepea i Mutinja odigra loše protiv Jermenije i pobedi tek golom pred kraj – 1:0. A mi pričamo kako smo od Jermena bolji deset razlike. Nerealno”.

Šta je onda recept, kako bi reprezentacija trebalo da igra?
“Kao na prijateljskoj utakmici sa Grčkom. Strpljivo, da se čeka šansa. A ona se svakom timu kad-tad ukaže. Pokazalo je i Svetsko prvnestvo da razlike između reprezentacija nisu nepremostive, zato verujem da, kao talentovana nacija, možemo da se uklopimo u tu ideju. Pogotovu što novi selektor Radovan Ćurčić godinama forsira takav stil i već na prvoj utakmici takvo opredeljenje dalo je rezultat. On u sebi ima nešto murinjovsko, kao što ni kad trenera Čelsija nećete videti da mu „pukne“ kontra, tako ni kod dosadašnjeg stratega mlade reprezentacije nema šanse da nam neko stvori više od tri, četiri šanse po utakmici. Najveće uspehe u reprezentativnom fudbalu pravili smo na osnovama čvrte odbrane, Ilija Petković nas je odveo na Mundijal u Nemačku tako što je primio samo gol na deset kvalifikacionih utakmica, a nešto se ne sećam ni da smo kod Radomira Antića, u pohodu na Južnu Afriku, bili ranjivi pozadi. Možda to opredeljenje na gol mnnje nekome izgleda ružno, ali donosi rezultat, to je najbitnije”, zaključio je Stojković.